POPSCOTCH EX YU SAMPLER 1/ 2017 – NAJBOLJE NOVE EX YU ELEKTRONSKE TRAKE

 

Popscotch vam, kao nedavno formirani vebzin za alternativnu elektronsku muziku i nove fuzije, predstavlja naš prvi sempler odabranih traka sa ex-yu prostora, a sa izdanja koja su izašla u periodu od decembra prošle godine do polovine marta 2017.

Ovim odabirom želimo da skrenemo pažnju na istraživačku, pogonsku snagu nekih novih i starih imena iz regionalnog elektronskog undergrounda i perspektivnih bedroom producenata koji nas kontinuirano oduševljavaju sa kreativnim entuzijazmom i hiperproduktivnošću svojih zvučnih vizija. Ove trake nisu poređane ni u kakvom hijerarhijskom odnosu već prema senzibilitetima izvođača, te smo za vas okupili dosta raznorodnih autora i autorki koji/e nas svaki/e u svojoj niši oduševljavaju sa svojim zvucima : progresivne elektroničare, analogne sintaše, producent(kinj)e atmosferičnog i teksturalnog tehna, kreativne bitmejkere i genije semplera, ambijentalne kompozitor(k)e filmskih soundtrackova, old school minimal vejvovce, i šamane etno housea.

Verujemo da će ovaj članak biti dobar korak napred u pravcu da se i u novinarskoj formi lociraju kvalitetni sadržaji, povežu neke zajedničke aspiracije i stilovi na način na koji sva ova savremena a i retro alt/elektronska produkcija sa prostora ex yu to i zaslužuje. Uvek smo u potrazi za novim saradnicima, a možete nam poslati i vaše projekte na preslušavanje na mejl: popscotchradio@gmail.com ili fejsbuk stranu.

 

Share & Enjoy! 

Redakcija Popscotcha

 

Noitu

Title Six

Otvaramo sempler sa jednom starijom (i opet aktuelnom) trakom elektronskog umetnika iz Skoplja, Saša Pučkovskog, pod njegovim pseudonimom Noitu. Sašo je jedan od najprogresivnijih elektronskih stvaralaca u regionu, što svedoči i prisutnost u jednom od najinovativnijih elektronskih projekata sa područja Balkana, audio vizuelnom kvartetu Disphilharmonia i aktivnoj kustoskoj ulozi na njegovoj etiketi DSPH Sounds. Istoimenu je pokrenuo kao nastavak aktivnosti njegove emisije na kultnom makedonskom radiju Kanal 103 gde je upoznavao lokalnu publiku sa odabranim imenima sadašnjice u sferama IDMa, apstraktne i ambijentalne muzike i drona.

Title Six spaja najbolje od ritmičke kompleksnosti Autechre koja je najviše inspirisala elektronske stvaraoce nove generacije da se upuste u cerebralne i nepredvidljive eksperimente, i melodični i misteriozni zamah Boards of Canada koji dodaje sloj ljudske nostalgije i evokativnosti na ove precizne  i gličaste teksture. Sašo je perfekcionista u najboljem smislu te reči, te svaka od zvučnih delikatnosti sa njegovog Seeming Wrong semplera, koji skuplja odabrane radove Noitua od 2009-2012, zvuči kao zaseban univerzum za istraživanje. U sklopu aktivnosti DSPH Sounds on je nedavno okupio i sijaset stvaralaca sa evropskih i svetskih prostora da doniraju traku jedinstvenoj i inovativnoj kompilaciji Objects of Auditory Perception , a aktivan je i na planu organizovanja događaja koji okupljaju novu Balkansku soničnu alijansu (kada ste poslednji put čuli za nešto što je ovako optimistički zvučalo , a u kontekstu ex yu elektronske muzike!), od kojih se prvi odigrao u Beogradu, a sledeći iščekujemo sa velikim uzbuđenjem. 

Noitu na Facebooku

DSPH Sounds na Facebooku

Zhe Pechorin

The Birth of the Light

Zhe Pechorin je prvi u nizu projekata novih autorki u elektronskoj muzici sa naših prostora koje podrobno istražujemo u okviru ovog semplera. Anđelina Mićić u prethodnih par meseca ne prestaje da nas obasipa sjajnim trakama, a iza sebe ima i tri samostalna izdanja  u saradnji sa izdavačkom kućom Generation Bass, kao i jedno v/a izdanje u koje je uključen njen remix za “The Last Sacrifice” holandskog producenta Streamera.

Njen projekat karakteriše vrlo specifična i taktilna estetika i sinematični kvalitet, a ime je pozajmila od Ljermonotovljevog “Junaka novog doba”. Njena junakinja ovog doba, koja unosi svež kvalitet u atmosferičnije tehno teritorije, kao da sa sobom nosi bol predaka i patinu prošlosti, sa vrlo literarnim žamorom i filmski lebdećim temama i soundtrackovima. U toku od godinu dana evolucija u njenoj muzici  je vrlo progresivna, te iako ritualne i repetativne perkusije čine okosnicu traka kao što su Delhi Dance i spomenuti remix za Streamera, ambijentalni i (moderno) klasični uticaji dolaze do izražaja u dve poslednje izbačene trake na soundcloudu.

Mračnija estetika Zhe Pechorin nikad nije samo formalna, na prvu loptu  i bez supstance,  pa nam romantični weltschmerz i klavirska melodramatičnost Harmony of Non-being dočarava jedan od najepskijih Zhe Pechorin trenutaka do sada. Birth of the Light je, pak, bliska Northern Electronics estetici, sa diskretnim terenskim snimcima i semplovima, centralnim elektronskim lupovima koji se polako kumuliraju i isijavaju u klimaksu ovog rituala svitanja,  i istovremeno melanholičnim i sumornim sintom koji je auralna asocijacija na snopove svetlosti iz svetionika koji se prelamaju u sporoj, disperzivnoj tami.

Zhe Pechorin na Facebooku

!ESC

Reminiscence

!ESC je projekat pomalo misteriozne i izuzetno eklektične autorke Nine Lazarević koja snima i komponuje od 2009. godine a tokom godina se oprobavala u različitim formama klupske elektronske muzike. Pod Catfish Went Wrong pseudonimom se kretala se između akvatičnog dub tech hausa (With Love), tripoznog darkvejverskog ambijentalnog tehna koji donekle prejudicira zvuk !ESC (prelepa Varichela Variola) pa čak i fanki deep house zvukova (Neverland).

Nanna Delay je kameleonski projekat koji je izrodio par još uvek nedovoljno čutih underground traka – te je jedna od njih semplerski uzbudljiva Distraught koji zvuči kao neki od UK garažnih žanrova sa nešto drugačijim koracima i na sporijem bpmu, a druga sjajna “Overtone” koja na vaporwaveovski način dekonstruiše vokalnu mantru Bjork i spaja je sa potentnim tech house hitom (pre nego što krenete da hulite na vapor setite se koliko sve bolje zvuči usporeno, pa čak i Carly Rae Jepsen ).

Sa !ESC je uplovila u dublji i mračniji zvuk i apstraknije i eksperimentalnije teritorije koje su došle sa fazom slušanja industriala, post-punka i nemelodičnih formi elektronike poput glitcha. Sve ove projekte povezuje veoma naglašena atmosfera a u ! ESC dolaze do izražaja subliminalni, minimalni bitovi, proganjajuće i opsesivne atmosfere koje se rastvaraju u polako zavodljivom obličju minimalnog tehna (poslušajte traku Zift ili njenu muziku za film How Wings are Attached to the Back of Angels).

Poslednja traka koju je izbacila je bez bitova i zvuči kao muzikoterapijsko gvirenje u individualni i kolektivni okean sećanja, sa lepljivim, ronilačkim ambijentalnim lupom, softverskim zvoncima, i fragmentarnom inkantacijom Saše Ninković pod dubokom mrenom efekata podvodnog razglasa, a sve vizuelno propraćeno klasičnom animacijom Normana MekLarena i njegovom fantazijom u/sa bojama.  

 !ESC na Facebooku

Y/6543

Route X

Pančevo je kao centar (univerzuma) teške rafinerije, mitski neprobojnog smoga i još klaustrofobičnijeg gustog industrijalnog tehna izrodio neke od fenomenalnih projekata na ovoj, još uvek prilično nevidljivoj, underground sceni.  Pored pann+ona i projekata kao što su Dno Mora i Obest, i njegove inovativne kolaboracije sa pevačicom Tamarom Ristić (Kezz) ne bi trebalo zaobići ni Igora Kačavendu koji je pored bavljenja audio formama aktivan i sa svojim vizuelnim stvaralaštvom i likovnom umetnošću.

Pored nekoliko EP-eva koje je izbacio za strane etikete, Igor ne posustaje sa izbacivanjem novog materijala na Soundcloudu i nagoveštava nam da njegovo vreme tek dolazi. “Muur” koji je izdat za francuski “Lett” je malo remek delo sofisticiranog i teksturalnog leftfield tehna, te na njemu apsolutno nijedan momenat nije ispušten. Od ubrzanog modularno zvučećeg arpeđa na Out of Pity koji u svom ubrzanju prolazi kroz paklenu ritmičku elisu na najatipičnoj/ekstatičnijoj Y/6543 traci, do kiselinaste mutacije sa ritmom vodenih turbina na naslovnoj traci, te Pan Sonic-ovske [21291]  i potentnijih bitova na klupskijoj Texture X, koja nikad ne prelazi u cringe fest industrijalnog tehno bruta.

U obliku muzike za imaginarni film, Route X je traka koja spaja subliminalne industrijalne ambijente, i sugestivnu i misterioznu atmosferu začaranog lounge-a sa hintom nečeg pretećeg, na pola puta između The Caretakera i muzike Angela Badalamentija za treču sezonu serije Twin Peaks. Pošto je traka u međuvremenu nažalost skinuta sa Soundclouda slušamo sličnu minijaturu it’s/up/to/us koja bi se najlakše mogla opisati kao embrionalna, proto verzija Route X. 

Y/6543 na Facebooku

Hwælweg

A Promise to Give, A Promise to Hold

Hwælweg bi mogao biti nekakav anagram, i iako nije sasvim jasno da li se radi o islandskom ili arhaičnom engleskom, sasvim je moguće da će nas ovaj trag odvesti u lepote i nemani iz morskih dubina. Mlada kompozitorka Sara Nenadić, koja po svemu sudeći stoji iza ovog projekta, opisuje svoju muziku kao “mogući” atmosferični soundtrack za film, i takvi epiteti svakako najbolje karakterišu ove ehoe iz duboke šume. 

Njeno ovogodišnje izdanje “Tranquil Depths of Mirage” u rangu je epskijih ambijentalnih i drone radova sa ovih prostora koje smo čuli u prethodnih par godina i jedan od ranih favorita za album godine na Popsotchu. Velelepna kompozicija Proces Vol I, II, III kombinuje mračan i elegičan ton sintisajzera koji pri kraju tone na morsko dno granuliranih i’distorziranih signala, nalik romansi klasičnog dark ambienta, The Caretakera i Tima Heckera. Decidirano gotička atmosfera i mantrični ženski vokal odzvanjaju na A Promise to Give, A Promise to Hold, prizivajući eterična izdanja sa kultnog lejbla Projekt,  ali istovremeno i modernu varijaciju na posednutu muziku duholikih krikova Liz Harris (Grouper), sa zvukom koji u pojedinim trenucima probija i gubi se u distorziji.  Lost In Between je meditativna Stars of The Lid-ovska minijatura koja nas čašćava sa brižnim, melanholičnim sintom, i neobičnim detaljima u vidu zvukova nalik mehurićima iz modularnih sintova na koje prijanjaju elegantno distorzirani dronovi. Ostaje da se vidi u kom pravcu će projekat nastavljati da se razvija u bližoj budućnosti, a za sada dajemo svoj glas Sari i njenom darovitom obećanju. 

Hwælweg na Facebooku

  Hwælweg na Bandcampu

Warrego Valles

Hande Kader  

 

Warrego Valles je novi projekat tri heroine slovenačke elektronske scene, producentkinje, didžejke i društvene aktivistkinje Nine Hudej, vokalistkinje, flautistkinje i didžejke Nine Belle i  flautistkinje Asje Grauf. Njihov prvi EP Location Off nedavno je izdat za kultnu etiketu Kamizdat gde izdanja izbacuje i njihov kolega sa semplera, Lifecutter, a na kome Luka Prinčić kao mecena savremene slovenačke elektronske scene okuplja i najprogresivnije stvaraoce/stvarateljke u oblasti eksperimentalnije elektronike, noise-a, sound arta i sl.

“How many secrets can you take to your grave” peva Nina Belle, a prvi singl sa albuma nas uvodi u tematiku vrlo teskobnih i traumatičnih posledica transfobičnog nasilja, sa posvetom brutalno ubijenoj turskoj trans aktivistkinji Hande Kader, na istoimenoj traci koja meša kriptične i prošaputane trip hop vokale i bitove sa laganijom ambijentalnom elektronikom, koje nas donekle podsećaju na ranu maglovitu estetiku sastava To kill a Petty Bourgeoisie. Ostatak EP-a meša tripozne vokalne mantre i dekonstruisani tehno na Death Invitation  , vrtlog spacy perkusija i neobičnih semplova na naslovnoj traci i nešto industrijalniji ali i dalje vrlo taktilni tehno na POW.

Spot za Hande Kander naglašava rezigniranu protestnu muziku sastava na vrlo suptilan način i jukstapozicijom telesnih i prirodnih motiva , sa neizbežnom futurističkom potkom tri psihonautkinje koje nam šalju poruku novog humanizma iz manje pesimistične budućnosti u kojoj je sistemsko i fizičko nasilje prema slabosti percipirane “drugosti” konačno istrebljeno . Human Nature Changes!

Warrego Valles na Facebooku

 

Lifecutter

Futile Drama

Domen Učakar je mračni princ i šaman slovenačkog underground tehna i jedan od retkih stvaralaca iz ove niše koji svoje ideje razvija pod neposrednim uticajem vizuelnog materijala (prošlogodišnji album “Safe Place” je inspirisan video vizijama umetnika Iztoka Klančara, ali kao da na njemu provejava i kolektivni strah i neuroza u godini u kojoj nijedno mesto više nije bilo “bezbedno”).

Domen je vrlo versatilan i taktilan u stvaranju ovih povremeno košmarnih vizija koje su natopljene atmosferom anksioznosti, napetosti i nesigurnosti, a njegova muzička eklektičnost i sviranje u sastavima od hardcore punk bendova do noise projekata još više dodaje na kredibilnosti intenziteta koji se može čuti u okviru Lifecutter projekta. Moramo spomenuti da je “Safe Place”  jedan od najboljih albuma koji smo čuli iz prošlogodišnje ex yu ponude i veoma sofisticirana eksperimentalna produkcija, te da se nikako ne radi o samo još jednom silovitom industrial techno izdanju koje nas udara tamo gde smo najslabiji i na prvoj krivini, što nam naslovna traka i potvrđuje sa svojim mračnim i melanholičnim ambijentima koji nas tek na trenutke transportuju u industrijalnu “fabriku smrti”.

“Futile Drama” je ozbiljno atmosferičan tehno hit, koji  zvuči kao zaglušujuće ljudski poziv za pomoć u moru industrijalnih perkusija, a ako bi morali da ga uporedimo sa nečim sa savremene tehno scene, najpre bi ga svrstali uz opsesivnu i proganjajuću lo fi tech estetiku “Mundo Harsh” od Ñaka Ñaka ili neke od sporijih i pumpajućih traka od Inigo Kennedya. Domen je svakako stvaralac na koga treba baciti uho, jer je projekat vrlo ozbiljan i elaboriran, i svakako izlazi iz okvira tehna kao klupski potrošačke i hedonističke forme. Umesto toga, koristi ga kao oružje u muzici koja je istovremeno osećajna i politička,  vrlo strastvena i vrlo hladna i  signalizuje lavu vulkanskog ostrva i vriska unutar kože koja polako pocinje da puca pod teretom pogubnih (mikro)politika. U međuvremenu je Lifecutter izbacio još jedan album sa nešto drugačijom estetikom o kome ćete čitati u narednom izdanju semplera. 

Lifecutter na Facebooku

Andrija.

Daemon

 

O Andriji Čuguroviću će se verovatno dosta pričati i tek čuti u narednim mesecima, a mi ćemo iskoristiti ovu priliku da u Popscotch sempleru malo kujemo gvožđe dok je vruće. Naime, iz dubina Soundcloud anonimnosti, nedavno se njegov projekat našao na tapetu nekih od viđenijih rezidenata beogradskog klabinga, što je uticalo i da mi bacimo par ušiju na ovaj izazovni eksperimentalni i avangardni tehno koji stvara ovaj 19-godišnjak u studiju “u njegovoj glavi”.  

U svojim najkreativnijim trenucima, Andrija je sigurno veliko osveženje koje razara tkivo dosadnog i učmalog tehna i jedan je od laptop stvaralaca koji nas u potpunosti razuverava od stava da se nešto što zvuči moćno može proizvesti samo na skupim i fensi mašinama  (večita dilema tehno stvaralaca: da li u krizi srednjih klupskih godina baciti pare na skupi porše ili možda najskuplji modularni sint?). Najupadljivija je urnebesno energična i neobična ritmička struktura njegovih traka koja ima uporište u IDMu, ali izbegava izvesnu frigidnost i sterilnost istog da bi je venčao sa konkretnijim i euforičnijim udarcima tehna. Bedroom 1 spaja ovaj senzibilitet sa industrijalnijim zabodima i generalno kompulzivnom i  zagasitom atmosferom, dok nas atmosferično ritmična vodenost trake Andros, koja pluta u neobičnim teksturama ,dronovima i distorziranim uzdasima vodi  na vrlo sinematično putovanje.

Bilo je izazov odabrati traku za sempler ali je izbor pao na Daemon koja nas podseća na ubitačni koktel ekscentričnih lupova, zvukova dugmića sa svemirskog broda, tripozno mračnjikave elektronske muzike donekle reminiscentne na Nobody’s Perfect mikseve Andree Parker i Touchin Bass etikete sa mnogo bržim BPM-om, ali i evokativnim sintaškim momentima a la rani IDM i Autechre, naravno sve to skuvano tako da bliže odrednice ove vrlo energične i furiozne trake, koja bi verovatno bila ubica i na plesnom podijumu služe samo kao tapas pred golemu soničnu gozbu. U Andrijinoj glavi je ipak glavna žurka! 

Andrija. na Soundcloudu

A//O

Karstfenster

 

O projektu Petra Mirkovića pisali smo i u okviru retrospektive omiljenih prošlogodišnjih izdanja, te vredi napomenuti da se njegov novi EP savršeno nadovezuje na prošlogodišnje izdanje “Sakpaktu”. Po rečima autora, i ove godine se nastavlja istraživanje arapskih melodija i zvukova u okviru ovog elektronskog projekta, kao i euklidovskih (algo)ritama i psihodeličnih etničkih tonaliteta, što je svakako jedna od najuzbudljivijih vesti u domaćoj sferi eksperimentalnog tehna u ovoj godini.
 
Karst fenster zvuči kao erodiraniji, manje napeti i više plesniji Sakpaktu, lagana folklorna ekstaza koju DJ-evi sa Midnight Orient večeri u KC Gradu verovatno još uvek nisu otkrili, koji u drugoj polovini trake evoluira u nešto kiselinskiji plesni doživljaj, dok B strana, Vernal Equinox, spaja nešto zlokobnije ambijentalne zvuke sa old school senzibilitetom. A//O je jedan od retkih projekata koji ovako uspešno spaja elektronske i organskije elemente, i zvuči vrlo intimno, sa ohlađenom i meditativnom atmosferom koju bi manje muzički vični posetioci kluba istretirali kao slabost. Ako ste se jedan deo svog muzičkog odrastanja družili sa Muslimgauze svideće vam se i ova traka. Refleksivni i usporeni tehno koji će vam okupati dušu i pročistiti sinuse kao islandska sauna! 
 
 
 
A//O na Facebooku
 

Neon Lies

Station

Neon Lies je solo projekat zagrepčanina Gorana Lautara, člana sintastičnog post punk benda Modern Delusion, iznikao iz bedroom eksperimentisanja, koji polako krči svoj put ka većoj vidljivosti i češćem nastupanju uživo (nekoliko puta ste imali priliku da ga čujete i u Beogradu, u klubovima Drugstore i Kombinat). Zvuk projekta se kreće između neurotične distopije Suicide himne Frankie Teardrop, sirovijeg jeftinog minimalnog sinta i ritam mašine, proslavljajući ovaj  blank generacijski zvuk u mnogo različitih nijansi i varijabli. 

Na EPu Western Death Song koji je izbacio za etiketu iz Skoplja, Balkan Veliki, čuju se i neonske istine iz ovog futurističkog zvuka i transa Lautarovog vokala u moru delaya, te Can’t Relate zvuči čak i poletno i manje potmulo kao usporeni i seksualniji darkwave naslovne numere. Station je napetija i maničnija, sa distorziranijim basom, klaustrofobičnim sintom i osećajem generalnog beznađa, alijenacije i destruktivnosti koji implodira u obrnuti loop nekakve gitarske anti himne zapadnog ubrzanja i entropije. Čovek-mašina nam predskazuje smrt zapadne civilizacije u ovom soundtracku sjebanih i toksičnih života, a vi odaberite da li će zvučati kao Cherry Cherry ili Frankie Frankie. 

Neon Lies na Facebooku

Yva & the Toy George

Rat

O jednom od naših omiljenih projekata Yva & The Toy George imali ste priliku da čitate u prvom intervjuu datom za Popscotch vebzin.  Iva Stanišić u svom poslednjem singlu “Rat” demonstrira silinu vrlo direktne i provokativne Ivine lirike koja je i dalje upakovana u format lude žurke.

U prethodne tri godine je zvuk benda, koji je fatalno zavodljiva kombinacija Ivinog ekscentričnog i eklektičnog aranžerskog umeća i korgovog gruvboksa uspeo da  svaku moguću muziku za žurku pretvori u fuzionistički melanž novih mogućnosti, pa smo bili svedoci prelivanja velike pank energije iz Ivinih dana u kojima je svirala sa eksperimentalnijim postpankerima i nouvejverima, đuskavog visokooktanskog diska, osmobitnog transa isporučenog ne samo gikovima kojem bi pozavidela i Monotrona, malim odama karipskoj i afričkoj muzici od bivše stanovnice afričkog kontinenta…recimo da je lista nepresušna. Na sličan način na koji sve ove muzike probijaju međusobne granice i prepliću se, Iva i u svom projektu sa albanskom pesnikinjom i muzičarkom Jonidom Prifti, OpaOpa, sa vrlo velikom lakoćom spaja ostrakizovane imigrantske lokalne melose švercerki benzina sa elektronskim nasleđem koji je prigrlio zapadni kapitalizam, pritom se ironično osvrćući na svoj status imigrantkinja u Rimu na subverzivan i šaljiv način.  

“Rat” je savršeni nastavak “Heretical Habibi”,  koncertnog favorita sa Ivinih nastupa koji su na domaćem tlu okupili publiku u kultnoj recepturi, i obe pesme, ako skinemo lejere ekstatičnog klupskog doživljaja možemo doživeti i kao protestnu muziku. Dok se u “Habibi” ona obraća nevidljivim i diskriminisanim osobama homoseksualnog opredeljenja u muslimanskom svetu, u pesmi “Rat” na tapetu su “kaka” kapitalisti,  “stoka muška”,  i svi kojima smo dozvolili da nam barem malo pokolju dušu ili upropaste dan, a neke od borilačkih trikova joj je otkrila i folk pevačica Stoja u vanvremenskom hitu  “Umri”. 

Ivina muzika nikad nije depresivna iako se dotiče mračnih tema i pravi je poziv da uzmete (metaforične) puške u svoje ruke i izborite se za svoje mesto pod suncem, ako ne na plesnom podijumu, onda već onako kako ste to zamislili. Neironični feministički i antikapitalistički ton i vrlo prikladna spotovska reprezentacija ove pesme pomalo posramljuje singer songwriterke koje su se opredelile da sede i plaču u uglu sobe, i nišani na đuskavu borbu imigrantkinja M.I.A-e ili Lido Pimiente kao novih riot girls.  Ako do sada niste otkrili unikatnu muziku Yva & The Toy George, krajnje je vreme! 

Yva & The Toy George na Facebooku

 

Josip Klobučar

Pale Blank Faces

Kultna slovenačka etiketa rx:tx nam na svom poslednje izbačenom izdanju predstavlja jednog od najekscentričnijih bitmejkera sa Ex Yu prostora, a u sklopu nedavnog stilskog zaokreta ka takvim teritorijama (proverite i sjajnog Žigu Murka) . Zagrebački producent Josip Klobučar je genije semplera i svaka od ovih traka potvrđuje da nema granica kada je reč o spajanju instrumentalnih hip hop matrica sa svakakvim snolikim i psihodeličnim muzičkim eskapadama. Umesto samo još jednog soul, funk i disco nadražaja starih ploča i opskurnih loopova, Bad Taste je lekcija u radikalnijem stilu i eklektičnijem ukusu, sa preciznim strukturama koje se ne razlažu u nekakvom ambijentalnom haosu što je slučaj sa dosta izdanja koja naginju ka ovoj strani kreativnog semplovanja.

Spajajući exotica perkusije, bizarne vokalne semplove i spy movie harmonije sa neobičnim elektronskim loopovima i UNKLEovskim bitovima, Pale Blank Faces, numera koja otvara EP, puna je svakakvih iznenađenja te povremeno ima suptilne aluzije i na world music. Na Classical records komešaju se sempl kontrabasa, tripozni ambijenti i hipnagogički soul semplovi, sa zagasito mračnijom trip hop atmosferom, dok nam naslovna numera isporučuje još malo spy movie orgulja i akustičnih semplova na intrigantan i atmosferičan način. Fantastičan EP koji nas ostavlja u nervoznom iščekivanju novog Josipovog materijala. 

Josip Klobučar na Facebooku

Josip Klobučar na Soundcloudu

Volaric and Invisible Orchestra

Windbell

Favorit naše prošlogodišnje alt-elektronske listeIvan Volarić, na prvom ovogodišnjem izdanju “Toy Sound Scrapbook”, oduševljava sa vrlo kreativnim i kompulzivnim  zvukom koji je teško uporediti sa bilo čim što smo već slušali sa ovih prostora (a i šire). U vrlo nepredvidljivom duhu projekta, “nevidljivi” orkestar u ovoj epizodi postaje orkestar dečijih instrumenata i raznih atmosferskih zvukova, a Volarićev semplerski talenat cveta i njegova mašta buja u ovim čudesnim mikro svetovima. Nalik mađioničaru koji u ovom animiranom filmu oživljava prašnjavu radionicu pokvarenih igračaka i jezivih lutaka koje se bune protiv svoje zapuštene i napuštene sudbine, na tri trake se mešaju klasicistička, pa i gotičko-romantičarska dramatičnost fantoma iz opere, koju smo već par puta ranije čuli u njegovoj muzici , atmosfera filmskog soundtracka ili muzike za tripoznu video igru, distorzirani efekat bitcrushera i arsenal neverovatnih, hibridnih ili mutiranih instrumenata.

Moment otvara ovo izdanje sa omamljujućom vradžbinom, ritualnim hang drumom i izvitoperenim perkusijama na koje se nadovezuje gličasti bit. Windbell nastavlja sa odzvanjajuće kalimbičnim instrumentom koji je mutirao u metalofonski stadijum mini gamelan orkestra, prošaranog diskretnim trip-hop bitovima, vibrirajućim hang drumom, zvucima brodske sirene koja se razleže u nekakav duvački instrument, te udaljenim kricima jezivih lutaka koje to možda nisu, stvarajući savršeno snoviđajnu atmosferu na verovatno najhalucinantnijoj traci sa mini albuma. Xylo nastavlja sa spomenutom ritmičnošću sa asocijacijama na nekakav mikro hiperrealistički košmar i dramatičnim hang drumom koji u jednom trenutku bridi kao tamburica, dosta potpornih ksilofonskih zaboda i skoro monotronskim zujanjem.

Volarić blista u (n)ovom minimalističkom ruhu, impregniranom uvrnutim i sočnim semplerskim koktelima i ekscentričnim bitmejkerstvom,  pa se nadamo se da će EP uskoro prerasti u LP.

Volaric and Invisible Orchestra na Bandcampu

Summer Deaths

Gods

Da li ste ikada čuli za cloud rap? S obzirom da ste se nekako obreli na ovom članku velike su verovatnoće da jeste, a i ako niste pisati o “Gods” je na neki način pokušavati da prodremo u auralnu suštinu ovog mikrožanra koji je uneo zagonetni virus u čitavu jednu internet subkulturu na vrlo intrigantan  način.

Ako ste mislili da je spajanje gotičkog i hip hop senzibiliteta nešto rezervisano za  kreativne pobačaje transgresivnog horrorcorea, cloud rap će vas odmaći od takvih crnih slutnji sa sveprožimanjem tzv hipnagogičkih slika, filmskih semplova i new age beatova. Od kreativnog leftfield hip hopa Anticon familije preko soničnih ekscesa neverovatno popularnog A$AP Rocky i  cloud rap možda zvuči malo više belo, melodično i manje kao sumrak bogova iz vašeg dežurnog vigerskog geta.

“Gods” samo uslovno koristi ove uticaje, te nas na njoj sempl ženskog vokala uvodi u neki fantazmagorični češki film iz šezdesetih sa nabojem mjuzaka iz Rozmarine bebe, spajajući se sa nasušnim bitovima od crkvenih zvona i veštičijim ehoima i štucanjima na semplu. Mihajlo Đorović, koji stoji iza krasnog projekta Summer Deaths, potpisnik je i velikog prošlogodišnjeg hita “Glowing” koji na sličan način spaja nebulozni, snoliki vokalni sempl, nostalgične harmonije i vrlo sofisticiran instrumentalni hop, što ga lansira u jednog od najtalentovanijih i atmosferičnijih bitmejkera sa prostora bivše Juge (tema o kojoj ćemo uskoro više pisati na Popscotchu), a ne smete ga propustiti i kao jedno od najprepoznatljivijih imena na Panda Jessus etiketi koja okuplja probrana imena iz Ćuprije (ima li hipnagogičnijeg mesta u Srbiji, pitamo se, dok slušamo ovaj sempler, a vi nam tvrdite suprotno, ako smete!)

Summer Deaths na Soundcloudu

 

Sunset Cruise

A Dream

Sunset Cruise su vrlo mlad bend iz Bitolja koji u potpunosti revitalizuje ideju o blagodeti čarobnog i nostalgičnog nasleđa elektronskog i sint popa iz 80ih, ali na način na koji njihovi prethodnici sa ovih prostora nikad nisu demonstrirali.

Trio čine Martin Petkovski na sintisajzeru, vokalistkinja Marijana Nikolovska i gitarista Hristijan Petrovski, koji im se pridružio na njihovom novom EP-u “Timelines”. Iako svoju muziku najradije opisuju kao synthwave, mi bi se samo delimično složili, pošto nas ova muzika vodi na daleko evokativnije i živahnije putovanje od nekakvog soundtracka iz Drive-a, dok nas njihov prošlogodišnji “hit” singl “Strange Game” u video spotu ne razuverava od sastojaka istog : estetike video igara, neonskih svetala, palmi, ponoćnog road tripa i prigodnog razmaka između vaporwave fontova. “Right place, wrong time, right time, wrong place, it just feels the same, this is really a strange game, peva Marijana Nikolovska, a reči nikada ne bi mogle biti prikladnije u kontekstu ove muzike.

Treba istaći da su Sunset Cruise jedan od retkih bendova koji i produkcijski i lirički zvuče kao da zaista nisu sa ovih prostora, te da su savršeno uhvatili retrovejvični duh vremena i da je njihova muzika bukvalno spremna da se izvodi /čuje na nekom od evropskih festivala. Ono što posebno oduševljava je koliko se u njihovoj muzici može čuti asocijacija i na generacijske snove iz 90-ih, na shoegaze i dream i twee pop (posebno u liričkom smislu, a i u povremeno kriptičnim aranžmanima ), pa prelepa tema kao što je Where Are We Are Not Aware zvuči, sa svojim usporenim ritmom, kao Beach House koji su u svojim tugaljivijim trenucima zamenili orgulje sa ležernijim sintisajzerima, a predivna Pictures koja je magnetičnopoljično twee uzima za temu tinejdžersku čežnju i ljubavnu anksioznost.

“I carelessly forget to bring my cassette we could’ve heard The Smiths  and fill all the missing bits”, peva Marijana, a mi ne možemo da se opasuljimo koliko je ova muzika istovremeno i pametna  i elegična u svojoj popkulturnoj samosvesnosti. Novi EP donosi malo više gorespomenute sintisajzerske muzike iz “Terminatora” sa neizbežnim liričkim romantizmom benda, poput Fireplace, dok nas na Rendezvous očekuje i gitarska solaža koja bi u svakom drugom kontekstu zvučala cheesy ali ovde zvuči sjajno.

“A Dream” je vrhunac EP-a u liričkom i aranžmanskom smislu, sa sanjivim i optimističkim vokalom Marijane i njenog muškog kontrapunkta  i ekstatičnim i progresivnim sint arpeđima. Muzika Sunset Cruise je upravo to, dva EPa i šest pesama iz najlepših snova, sa bendom koji ih nepogrešivo ovaploćuje. Oni su tek od nedavno i koncertno aktivni, nakon nastupa na kome su otvarali za  sastav Bernays Propaganda u Skoplju. Otkrijte jedan od najkvalitetnijih novih bendova u regionu! 

 

 Sunset Cruise na Facebooku

   Sunset Cruise na Bandcampu

 

Old Soviet Dogs

muzika za film Off/On

Odlično se nadovezujući na muziku Sunset Cruise, predstavljamo vam jedan od najaktivnijih sastava sa naših prostora koji ciljano i isključivo radi muziku za (kratke, eksperimentalne) filmove. Old Soviet Dogs su redovan bend koji u promenljivom sastavu (trenutni članovi su Aleksandra Dačić, Jelena Dunić, Miloš Dimitrijević i Marko Milićević) izvodi ove soundtrackove u okviru beogradskog mesečnog događaja Live Soundtrack (koji iza sebe ima impresivnu plejadu ciklusa, muzičara, filmova i prostora koju možete proveriti ovde). Najbolje u vezi događaja, je, što na sličan način, poput ovog članka, povezuje nevidljive i mikro scene, stvara prostor za bedroom entuzijaste pune muzičkih ideja da možda i po prvi put nastupe uživo i kreativno radi na suzbijanju nezdravih scenskih sujeta.

Razvojni put Old Soviet Dogs se kretao od začeća u prostorijama bivšeg skvota Inex Filma i razularenih i anarhičnih improv sesija koje su prizivale velike improvizatorske kolektive i magiju rituala u kome se proizvodi muzika sa ludačkom intuicijom i energijom na licu mesta i bez prepodobnog planiranja. Usledile su i folklorno-metafizičke meditacije i eterične levitacije u zvučnim međuprostorima i bavljenje (najmanjim) zvukovima koji su uvećani kao vlasi kose koje se pretvaraju u meteorske kiše, poput mini orkestara muzičkih kutija i kalimbi.

U poslednje vreme Old Soviet Dogs, koji su uvek imali tendenciju ka kosmičkim temama i ekspanziji, eksploatišu videografske i psihodelične filmove u kojima dolazi do širenja svesti, temi njihovog predstojećeg albuma koji trebaju da izbace negde u drugoj polovini ove godine. Off/On je jedan od takvih filmova i pionirskih video-intermedijskih radova koji nas sprovodi kroz halucinantnu sesiju psihodeličnog fidbeka iz podsvesne rožnjače, dok se na muzičkom planu rađa slična ideja. Miloš Dimitrijević na ovoj nemasterovanoj traci (direktno snimljenoj na samom događaju) koristi električnu gitaru sa dosta efekata i distorzije te je utisak kao da slušamo shoegazerski hit iz 90ih koji su obradili Seefeel ubacujući elektronske bitove i lupove, sa prepoznatljivo klimaktičnim Spacemen 3 zidom buke. 

Old Soviet Dogs na Facebooku

Live Soundtrack grupa / Vebsajt

 

Boris Milanović (Optimus Prime)

Muzika za film “Light is Waiting”

Nastavljamo sa muzikom nastalom u okviru Live Soundtrack događaja, sa jednim od najproduktivnijih elektronskih muzičara sa naših prostora. Boris Milanović, kojeg bi na ovoj slici mogli pomešati sa nekim zaljubljenikom u opus VU heroine Nico i sa tendencijom ka dronanju na indijskom harmonijumu na sesijama lokalne Hare Krišne , u okviru svog opusa kao Optimus Prime istražuje (uglavnom) instrumentalne varijacije elektronskog popa i EDM-a, a povremeno sklizne i u eksperimentalne ambijentalno sintaške teritorije što je slučaj sa muzikom koju vam predstavljamo u okviru semplera.  

Pre svega, ako niste upoznati sa velikim hitom Optimus Prime-a od pre par godina, koji spaja sve što smo voleli u indie elektronici, od Zoot Woman do M83, a čak se našao i na Diskomerovoj listi singlova, krajnje je vreme da poslušate In Love, u kojoj se čuje i ovlaš vokoderizovani, androgini vokal koji nam ponavlja mantru koju je teško izbiti iz glave. Ako Sunset Cruise, koje smo nahvalili par redaka iznad, ikad budu svraćali do Beograda, Boris bi bio prvi izbor za domaću podršku. Još jedna stavka u ovom nizu dragocenih informacija je da je on takođe i član jednog od retkih shoegazerskih bendova sa naših prostora, Trikoa, koji, na našu sreću, kad nazove pesmu (ili EP, kao My Bloody Valentine) Tremolo, zaista to i misli. 

Bilo je izazovno praviti alternativnu muziku za film Michaela Robinsona, jednog od savremenih eksperimentalnih reditelja koji u potpunosti korespondira sa tzv vaporwave i glič estetikom i na kreativni način sabotira epizodu američkog sitcoma Full House. Kroz epizodu iskupljivanja junakinja istog, kao robinja televizijskog programa, one završavaju u alternativno spiritističkoj seansi na neidentifikovanom polinezijskom ostrvu među prijateljski nastrojenim domorocima i njihovim kaleidoskopskim vizijama. Boris je pun iznenađenja, pa su pored hipnagogičkih ambijenata, koji u jednom trenutku usporavaju i jedu sopstvene ostatke prisutni i tribalni bubnjevi koji su ispušteni kao iz topa. Epileptički šok od filma sa elaboriranim muzičkim transom, samo za hrabre. 

Optimus Prime na Facebooku

Дримкрафт

Neon 1893

Igor Dević je, osim što figurira kao čvrsto sintaško jezgro u Htonu, jednom od eksperimentalnijih i enigmatičnih bendova sa novosadske alternativne scene (htonske podzemne energije se ovde račvaju na četiri strane sveta) , takođe i glavni protagonista projekta Дримкрафт, koji je nedavno lansirao svoj novi singl i prvo izdanje na etiketi “4”. Slično Htonu, koji je u poslednjih par godina takođe izdavao singlove koji su istraživali drugačije sfere atmosferičnog zvuka – gitarskih nedođija i nebuloznih semplova te zvukoplova ambijentalnog sinta na “Časovničarstvu”, preko “Nuvaje” koja je dodala sloj terenskih snimka i haotičnijih zvukova u dezorijentišuće teksturalnom dijalogu akustičnih gitara i efekata, i Neon 1983 je blizak ovom intimnom i minimalističkom doživljaju muzike i sveta oko sebe.

Дримкрафт iza sebe ima i istoimeni album iz 2014. ,koji je verovatno mnogima promakao ispod radara, a sastoji se od 11 sintaških minijatura, svaka sa svojim tejkom na neki snoliki zvuk iz 80ih ,progresivnu elektroniku, te možda najbližu ambient pop singlu, Orange, sa kosmičkim tonovima i ranim 4AD-evskim eteričnim vokalistom. Neon 1893 se odlično nadovezuje na neonske snove ovog albuma sa nešto razgranatijim zvukom naslovne numere, koja zvuči kao zvezdana prašina rasuta među arpeđima sinta koji je veličine svemirskog broda ili modularnog sintisajzera iste veličine i sa veoma nostalgičnim zvucima koji natsinhronizuju ovu odiseju u svemiru. Дримкрафт je verovatno upravo to – san koji ovaj svemirski brod ima o sebi kada bi počeo da svira, kako zamišlja da će zvučati, i da li je on jedini koji zaista to i čuje (kultni crtać “Sparkijev magični klavir” u sint ediciji)

Дримкрафт na Soundcloudu 

Kh’Lulu

Short Letters for a Long Separation #12

Hladno, hladno, hladno. Adam Ranđelović svoju muziku opisuje kao hladnu. Bilo da se radi o savremenom tumačenju coldwavea 80ih, atavističkom gitarskom rifu od kojeg se sastoji čitav nastup, (ne)slučajnošću da svoje komade naziva zimskim nokturnima, ili predilekciji ka sumornim ruskim zimama koje će izroditi esej o preuzbuđenim leševima savremene muzike, Adam je nezaustavljiv u ovim pomalo rezigniranim i mizantropskim tejkovima na budućnost ljudskog roda, koji dovedu i do hiperpucanjaposvimšavovima, oličenog na krasnom izdanju “Depletion” izdatom na 4CD-a za kultnu Nauk etiketu.

Kh’Lulu se nedavno probudio iz ovog zimskog sna, i posle duže pauze  nam isporučio nešto što sam Adam naziva najoptimističnijim izdanjem projekta do sada, ali i najsračunatijom monomanijom.  Naime, “Short Letters for a Long Separation” polazi od ideja baziranih na loopovima, od kojih su neke veoma kratke (i slatke) a neke tipično Kh Luluovski amorfne. Adamova gitara dominira, te ima više finih melodija i trubadurskih zaboda nego što od njega očekujemo i u najluđim snovima. Ovo su avant folkovi raštimovanog Jandeka koji je otkrio nešto srećniji način da izrazi nezadovoljstvo svojom usamljenošću,  obrisi lo fi spejsične sintfolktronike, muzike semplovane iz sovjetskih crtaća iz hladnoratovskog perioda, Bossa nove i Beach Boysa u izvođenju bugarskog vojnog orkestra na nestašici konzervi u jeku nikad goreg igmanskog marša,  strasti delta bluza koji sviraju omega muškarci, etc etc

Svako pismo je ljubavno pismo kojim pomalo raskida sa sobom i poziv tebi, slušaoče, da se konačno zbližite. 

Kh’Lulu na Facebooku

 

Estray

Mejida 

 

O Vidu Marjanoviću smo već pisali kada smo se u retrospektivi prošlogodišnjih izdanja osvrnuli na sjajan album “Samsara” sa još jednim world- ethno house usmerenim producentom sa naših prostora, Stanišom Krstićem. Ove fuzije spadaju u jedan od najneverovatnijih i subverzivnijih dometa savremene klupske muzike; umesto urbanog pronalaze inspiraciju u narodnom, umesto svetovnog okreću se ka duhovnosti i istočnom misticizmu, spajaju inspiraciju iz prirode, nepretenciozne i opuštene haus dinamike sa mudrim i meditativnim vokalnim mantrama.  

On ove godine nastavlja svoje putovanje svetskog putnika ali i putovanje svog muzički nesputanog i slobodnog duha, a najavljuje nam i sonorno seciranje folklornih priča iz južnoameričkih prostora u kojima se nedavno obreo i gde je već delio pozornicu sa nekim od najvećih lokalnih zvezda (Nicola Cruz, Dengue Dengue Dengue). Vid prilazi ovoj tematici kao muzički šaman koji će nas osloboditi od straha i negativnosti koji nam je dnevno usađen od strane nekakvih ciničnih iluzionista uvek apokaliptičnih neuroza i rastrzanosti i podeliti sa nama fokusirane, relaksirane i poniruće energije u svetu koji je sačinjen od pažljivo odabranih zvukova.

U savršenom nastavku albuma Samsara i ovogodišnjem javljanju na kultnoj etiketi “Lump” on opet spaja melose sa Bliskog Istoka i na solo albumu “Follow the Sun”, a u međuvremenu izbacuje i par remiksa klasika indijske muzike (u rasejanju), sitaristkinje Anoushke Shankar i vokalistkinje Sheile Chandre. Mejida je duboko melanholična traka koja spaja nešto atipičnije i acidičnije bitove i ritualne sintove, bar kada se radi o Estrayevim prethodnim produkcijama, i spaja ih sa elegičnim zvucima i melodijama duduka koji govore bar 100 jezika. Ljubav, rispekt  i duboko osluškivanje u zvučnoj formi i na plesnom podijumu, šta više možete da poželite. 

Estray na Facebooku

   Estray na Soundcloudu

Two-S

You

Ako je to uopšte moguće, muzika ulcinjskog DJ-a i vrlo talentovanog house producenta Stefana Stojovića je za nijansu meditativnija i liričnija od Estray-eve, a na koliko su sličnim putanjama u poslednje vreme pokazuje i prva saradnja koju su dva producenta ostvarili, potpuno magična traka “Habibi” (po drugi put na sempleru obraćamo se arapskom bližnjem svom).  

Disidentizam ovakvih muzičkih kombinacija nije zaobišao ni hrvatski portal Klubikon koji sa posebnom pažnjom osvetljava inspiraciju Two-S-a za publiku koja je navikla na jednu te istu, instant rabljenu i melanholično otuđenu viziju savremenog tehna ili trendovskog, minimalističkog hausa koji će se sa dubokim uverenjem gnušati direktnosti ovih fuzija u “nju ejdž lovu na veštice” ili proglasiti egzoticizam ove muzike kičom u odbrani čistote zapadnjačkih elektronskih formi od nadirućeg trećeg sveta koji se budi. Međutim, ovi ritmovi polako zauzimaju svoje mesto pod okriljem festivala koji su otvorili svoja vrata producentima ovog senzibiliteta i onima koji nemaju problem da se lagano njišu  i dozvole da ih ova muzika odvede na neka nova mesta o kojima nisu ni slutili.

Još jednom, duboko intimnu orijentalnu magiju kojom ovi producenti barataju pod hitno moraju da otkriju turski DJevi koji su se obreli na beogradskim Midnight orient žurkama. Trake Two-S su stvarno priča za sebe, a izdvajaju se sveža, subliminalno milujuća Anathema, You, koja je pripremljena za kompilaciju “Odin”, sa dubokim mantričnim vokalom i  misterioznim ehoima davnih vremena, dok Naked Soul zvuči toplije, veselije, folklornije i nalik tapiseriji pokretnih slika iz Paradžanovljeve “Boje nara”.

Two-S na Facebooku

  Two-S na Soundcloudu

 

Komentari