Domaća alt-elektronska lista albuma : 2016

 

Popscotch vam, kao novoformirani vebzin za alternativnu elektronsku muziku i njene fuzije predstavlja naših 16 omiljenih izdanja iz prethodne godine. Prilikom selekcije vodili smo se idejom da napravimo ravnotežu između nekih novih otkrića, ali  i muzičara koji su već godinama održavali kvalitet u izdanjima, kojih je, u obliku EP-a i LP-a bilo sve manje. Modernije i klupskije produkcije su, uz par opravdanih izuzetaka uglavnom izostale, a u fokusu je bila DIY, elektro-akustična i ambijentalna muzika koju smo uglavnom otkrivali preko par glavnih online muzičkih mreža i poznanika. Putem ove liste želimo da ukažemo na ogroman kvalitet i raznovrsnost domaće alternativne i underground elektronske muzike, koja je i u 2016-oj ostala vrlo skrajnuta i nepodržana u elektronskim medijima koji su se bavili kulturom.

16. EOM – DIV

Kao i uvek, neke od najzanimljivijih elektronskih produkcija stizale su iz Vojvodine. Duo iz Vršca, koji čine braća Željko i Damir Pavkov, u 2016-oj su nam se (raz)otkrili na tri izdanja, pod različitim pseudonimima. Kerkade je projekat koji meša gličaste semplove, električni klavir i post-rockersku ritam sekciju i dinamiku na “Walnut Pierce”.  Lost Tribes of Cheekowara na svom EPu meša zvukove akustične gitare sa ambijentalnim glitch pozadinama, terenske snimke i jedan od zaraznijih ambijentalnh klavirskih lupova koje smo čuli u poslednje vreme  (“Small buzz sunny side“, klatno za Williama Basinskog). EOM je pak rezervisan za enigmatičniji, tribalniji zvuk ovih opskurnih i izgubljenih panonskih plemena. Proto Growth je nojzični dron koji zvuči distopijski  i jedna od boljih eksperimentalnih produkcija u ovim vodama koje smo čuli ove godine, dok And yet they stood nastavlja u vrlo sličnom maniru, nalik Thomasu Koneru i drugim ponornim zvučnim umetnicima. Hajlajt projekta je EP “Div”, koji započinje sa blatnjavim ambijentalnim krštenjem u “Tarr“ koja zakulisno meša terenske snimke i sumorne sint tonove, a verovatno je oda mađarskom reditelju Beli Taru, tj kao da je stvorena za soundtrack nekog od njegovih sporovodnih filmova. „Div“ je vrlo Lumisokea-vska, sa tribalnim bitom, jezivim hororskim štimungom i prizvukom nečeg skrivenog i misterioznog, dok je „Add“ ritmički eksperiment sa suptilnim industrial edge-om, mali digitalni hardcore koji savršeno zatvara ovo intrigantno izdanje, ostavljajući nas sa znatiželjnim iščekivanjem ponovnog susreta sa muzikom braće Pavkov.

15. PAVLE POPOV – MORNINGS 

Pavle Popov je vrlo aktivan i darovit multiinstrumentalista koji vam je možda poznat i sa albuma “Movies” kultnog benda “Karneval”. U svojim produkcijama je najčešće orijentisan ka ambijentalnoj i elektronskoj muzici, dok ga ponekad možete i čuti i u izvođenju klasika kreativne i džez muzike (John Zorn) i minimalističkih kompozitora (Terry Riley). Imajući iza sebe već par klasičniih produkcija, poput „Daydreaming Piano“, sa njegovim klavirskim kompozicijama koje je odsvirala Aleksandra Bengin i „Daydreaming Flutes“ sa flautom Aleksandra Jovana Krstića, nadovezuje se na njih sa „Mornings“ koja bi se mogla preimenovati  i  u “Daydreaming Harp”. Naime, ovo sanjarenje se nastavlja na albumu koji je sastavljen od snimaka harfe Pavletove prijateljice Hane Paraušić koji su prоšli kroz njegovu nad-impresionističku paletu granularne sinteze (eksploatisane i na njegovom albumu  Nocturnal, jednom od favorita iz 2015-e) . Jedna od neophodnije „svetlijih“ produkcija na ovoj listi, Mornings je zvučala elegantno, bezbrižno i magično pastoralno, nalik Lauri Allen, Colleen i Mary Latimore , savršeno se nadovezujući i na Pavletovu kompoziciju “Prerija“, soundtracku za film Dereka Jarmana „Journey to Avebury“ i mističnu superosmašku posetu megalitskim kamenim strukturama u Engleskoj. Pavle snima i modernije, klupskije i dub produkcije, poput ovogodišnjeg izdanja “Electronic Pieces“, ali nam zvuči najintrigantnije u ovim elektroorganskim produkcijama te bi svakako bilo zanimljivo čuti još više ovakvih njegovih radova u budućnosti.

14. CYAN – DOLDRUMS

Jedno od najneočekivanijih prošlogodišnjih izdanja izašlo je iz kuhinje bedroom producenta i grafičkog dizajnera Igora Maršićevića. Skoro nevidljiv na kartografiji Bandcampa, praktikovao je ambijentalna veštičarenja na subliminalnoj graji i žamoru nevidljivog kluba. Njegovom prvom EP-u  „Doldrums“, prethodilo je izbacivanje trake za kompilaciju “Zvučne šetnje Savamalom” u okviru događaja Improve, i singla „T“ na kojem se mogla čuti i njegova gitarskija produkcija, koja je pod uticajem post-rocka i dream popa, najbliskija zvuku Disco Inferno i Durutti Column. Ta mrena snolikosti pomalo korespondira, iako je neprepoznatljiva na aktivnosti na ovom EP-u, koji je zvučao kao dekonstrukcija klupske muzike u pejzažima u magli. Kao u stanju tropske groznice, ili u sferi halucinacija, Doldrums je bio uronjen u produkciju koja je zvučala natopljena reverbom preko gomile vokalnih semplova, sintovskih horova, sa perkusijama koje su zvučale plemensko, pristigle iz nekog drugog portala i ceremonijala.  Naslovna traka je pridodala i transični sint ambijentalnim putovanjima u čijem etru su se našli sastojci iz detroitskih, balearskih i južnopacifičkih laboratorija,  “Beachcomber” je dodala euforični gruv, a  “Atlas” je zvučala kao filmska muzika iz nekakvog epskog ostvarenja sa horovima koji su usisani u vrtlog crne rupe koja je bdila nad upornim elektronskim loopom dugmeta za uzbunu svemirske letelice.

13. PONTON – SOMOT

Dugogodišnja saradnja gitariste Marka Jevtića i elektronskog muzičara Igora Štangllickog u projektu Ponton nastavila se sa novim izdanjem “Somot” , a promovisanje kasete je bilo propraćeno malom zapadnoevropskom turnejom, što je retkost za ovakve domaće projekte i elektronsku muziku van klupskih okvira. Muzika na ovom izdanju zvučala je vrlo pontonovski opušteno i pitomo, ponekad čak i bez previše dešavanja na soničnom planu. Za razliku od prethodnog EP-a “STJV”, koji je je mešao distorziranije sludge i postrockerske dinamike i pustinjsko dzemovanje sa potmulijom ambijentalnom muzikom i apstraktnom elektronikom, Somot je možda i najmirnije i najdronerskije izdanje Pontona, koje je zvučalo kao poletanje u oblake koji su se jako brzo iskristalisali u maglu. “Ramena” donekle razbija strukturu ovog monolita sa intenzivnijim gličerskim zvucima, a u nastavku i gostujući muzičari boje par kompozicija sa svojim instrumentima. Saksofon Paula Curriona se tako probija kroz gorespomenutu “Maglu”, dok Sebastien Branche takođe šara nad zvonima crkve, meditativno intoniranim dronom i Jevtićevim gitarskim tonovima sa malom distorzijom koja implodira na jednom od najuzbudljivijih trenutaka na albumu, temi “Brod”. Redovni saradnik Pontona, gitarista Igor Čubrilović pridružuje se na traci “Konac” sa orijentalnim zvucima u nagoveštaju a skoro sakralna atmosfera nastavlja se na dugačkoj “Struja” koja kombinuje dugačke tonove i dronove, modulirani ambijentalni loop i diskretno sviranje Jevtića. Somot u svom (pre) plavilu

12. KH’LULU – TELEVISION

Premijerno emitovana na Popscotch radiju, “Television” je 48-minutna elektronska “opera” inspirisana avangardnim pokretom Fluxusa, komponovana od strane muzičara koji je u prethodnom periodu nazivan “soničnim kanibalom”i “dadaističkim lo-fi primitivistom”, zahvaljujući svojim zakulisnim manifest(ovanj)ima mračnih ambijenata, alternativnih soundtrackova za giallo filmove i vinjetama inih ekscesa truljenja. Adam Ranđelović nam je, posle niza izdanja koja su se satirično poigravala sa idejama kako bi analogna elektronika mogla da zvuči kada bi izašla iz kujne bivših pank fanzinaša, a sada ljubitelja veselih nihilističkih meme-ova , preuzbuđenih i prenaslušanih bedroom kompozitora sa dekadentno kratkim attention spanom, a sa mnogo opcija na testamentarno zaveštanom ruskom polivoksu, minimal synth post-apokaliptičara sa užitkom poslednjeg električnog orgazma na jeftinoj ritam mašini, poslao Television koja nije zvučala kao bilo šta što smo čuli ove godine. Sa zvukom nekakve zgažene elektronske tube koja nije htela da odapne , operi se u dvadesetom minutu pridružuje  i uvenuli distorzirani gitarski rif, da bi u nastavku bilo još malo pijuka, fijuka, zvrndanja i drndanja i vraćanja na početnu ideju. Ovaj siroti dečak, zaboravljeni elektronski kompozitor iz 70ih iz Novosibirska sa penzijom u Novozemunsku, sa bogougodnim naklonom ka ruskoj avangardi i subkulturama ranog indastrijala, nastavio je da kreira konceptualnu muziku uz koju smo mogli da nastavimo da se smejemo sopstvenoj i muzičkoj propasti bandcamp-soundcloud osuđenog bedroom producenta (bez publike) u 21. veku.

U tradiciji nadrealističkih šala koje je ovaj projekat do sada izrodio, Adam nas je zamolio da ne postujemo odlomak iz ove elektronske epopeje, pa će par najbržih ručica koje kliknu na njegovu fejsbuk stranu dobiti (samo) jednu trećinu ovog ostvarenja. U zavisnosti od njegovog raspoloženja delovi Televisiona će biti rasuti u privatnim folderima sve dok se ne pojavi dovoljno hrabar label (sa preferencijama ka “coldwave” etiketi iz Oymyakona) koji će izdati Television u svom punom sjaju.

11. JAN NEMEČEK – ORGAN I-III

Jedan od najperspektivnijih elektronskih muzičara u zemlji i regionu, Jan Nemeček, tokom svojih istraživanja elektronskih zvukova nikad se nije ograničavao samo na jedan stil ili naginjao da se utopi u nekoj od dominantnijih tendencija na klupskoj sceni. Od njegovog prvog albuma “Through the Planetary Voids” izdvojili su se afiniteti ka ambijentalnom zvuku i kosmičkim putešestvijama, moduliranju raznih semplova u nove celine i fragmente i upotrebi granularne sinteze. Klupski zvuk se takođe menjao i evoluirao na njegovim izdanjima pod različitim pseudonimima; kao Kalope, sa minimalnijom, vodnjikavom ambient techno estetikom, preko Brickwall Brigade koji je naginjao ka dubu i putem eklektičnog remikserskog rada za dosta bendova sa domaće indie i alternativne scene. Njegovi improvizovani setovi na modularnom sintisajzeru, koje povremeno izvodi uživo, okosnica su metoda iza nekoliko ovogodišnjih izdanja koja su snimljena uglavnom u jednom tejku. Dok je “Emergence” orijentisan oko jednog modularnog patcha i ima ritmički vajb koji se komeša sa sofisticiranim elektronskim teksturama, na drugom ovogodišnjem izdanju je prisutan ledeni i uzvišeni zvuk sa kosmičkim tonovima. Organ I-III nam niže varijacije na temu zujećeg minimalizma sinusno-fibrilirajućeg-orguljaškog drona koji se nagomilava i granulirano distorzira, a ujedno predstavlja i jedno od njegovih najeksperimentalnih izdanja do sada.

10. A//O – SAKPAKTU

U 2016-oj su se nastavila i zvučna putovanja Petra Mirkovića, jednog od najuposlenijih live izvođača u prestonici i elektronskog producenta koji je sa stilom i gustom spojio folklorne i tribalne impulse sa minimalističkim klupskim zvukom. A//O je prevalio put od eteričnih i čilerskih viših astrala atmosferičnog dab tehna sa ranih izdanja do konceptualno bogatijih uradaka, ali je zadržao sličnu ritmičku strukturu duba, koja se čuje i na uvodnoj kompoziciji na njegovom novom izdanju “Sakpaktu”. “Gazan” tako meša ovu matricu i zvukove džamije sa sporijim bpmom i improvizovanim analognim obredom. Na izvorištu, a ipak sa distancom od industrial techno senzibiliteta koji je u poslednjih par godina doživeo revival, nekim od ovogodišnjih produkcija potvrdio nam je da hinjeno apokaliptična, mračna i “prljava” klupska muzika ne mora biti preočigledna i prečekićava, i da se može rasplamsati u svojim polako zavodljivim  i anksioznim kvalitetima. Multikulti folklor i gorski i pustinjski dusi vrebali su iza svakog koraka, dočekujući nas i sa “zakiseljenim” osmesima. U ulozi producenta i DJ-a kao glavnog vrača klupskog plemena,  koji nije toliko stvarao plesne ritmove koliko tripozne mantre, u naslovnoj traci nas je proveo kroz minimalistički trans rituala izdržljivosti, punktuiran povremenim ritualnim perkusijama, koje su halucinantno ekshumirale prošlost u sadašnjem trenutku.

    9. PAUL PIGNON & EX YOU – LIVE AT MSUV (A GIANT FERN)

Pol Pinjon je kultna figura jugoslovenske elektronske scene, i uz Vladana Radovanovića jedan od osnivača Elektronskog Studija Radio Beograda. Septembra 2015. je u Novom Sadu, u okviru Improstora, serijala posvećenog improvizovanoj muzici, nastupio uz novosadski tročlani sastav Ex-You, kojeg čine László Lenkes na gitari, Filip Đurović na bubnjevima i Milan Milojković na elektronici. Rezultat ove saradnje i nastupa je audio materijal koji je na kaseti izdao britanski lejbl “A Giant Fern” pod nazivom “Live At MSUV”‘. Materijal je podeljen u pet delova i to tako da se Pinjon u prvom delu koristi klarinetom, u drugom delu bas hornom, u trećem tenor saksofonom, u četvrtom bas klarinetom dok se u poslednjem petom delu koristi poznatim aboridžinskim duvačkim instrumentom didžeriduom, koji koristi i u prvom delu. Lenkeševa gitara tretirana efektima pedala u nekim delovima veoma je razigrana a već u nekim drugim sasvim mirna i podseća na ranog i avangardnog Soni Šeroka, dok ga Đurovićevi bubnjevi prate u gradjenju napetosti i smirivanju iste a Milojkovićevi DIY gadžeti kao i laptop u ulozi elektronskog instrumenta šaraju efektima praćeni tejp lupovima semplovanih glasova. Kako i dolikuje jednom lajv izdanju, album se završava aplauzom publike a mi aplaudiramo ovim ljudima koji na domaćoj sceni donose improvizovanu muziku svetskog kvaliteta.

8. RAGE BLANCHE – 3rd

“3rd” je, bez premca, bilo najkvalitetnije minimal tehno izdanje koje smo čuli cele godine, a takođe i jedno od retkih klupski frendli ostvarenja koje smo uvrstili na ovoj listi zbog svog polimatskog senzibiliteta. Rage Blanche je projekat Petra Vakića iz Rume koji je prethodna dva albuma objavio na stranim etiketama, a ovo je odlučio da distribuira preko Bandcampa. “From Mold to Medicine”, izdat za “Quiet Strenght” i “Ambient Series 3” na “Abstract World” već su popriličan dobar uvod u snolike i ambijentalne teritorije koje su Petrov prirodni habitat, a na kojima su se mešali ohlađeni bitovi sa Stars of The Lid-ovskim intonacijama i Pan American-ovskim dubom i toplim gitarskim sazvučjima. 3rd je imala ponešto i od Dominik Eulberg-ovskog srećno-hausovskog vajba (“Cheerful Stalks”), sofisticiranog klasičnijeg dub techna (“Yellow Rose”), ali nas je najingeniozniji trenutak izdanja sačekao na kraju. U potpunosti rezonirajući sa atmosferom ostrvca izolacionističkog etra koji je prikazan na coveru albuma (autor ilustracije je Branislav Crvenković), Decrypting the Ethers je zvučala kao da se polako uzdiže u isti, slojevita i puna detalja, semplova, nebuloznih loopova i usemplovane gitare sa upornim hipnotičnim gruvom koji nam nije dao mira, konstituišući jednu od kultnih traka godine koja bi zvučala sasvim na mestu i u nekom ezoteričnijem tehno setu  kao i na slušalicama.

7. SVETLANA MARAŠ & BODIES UNDER THE WATERFALL – ANGRY AMBIENT ARTISTS VOL.2

(FOR/WIND)

Angry Ambient Artists je nova serija split izdanja na For/Wind, izdavačkoj kući iz Mančestera. Na drugom volumenu im se pridružila naša vrlo aktivna kompozitorka i zvučna umetnica Svetlana Maraš, koja često ima premijeru svojih novih radova i instalacija na evropskim festivalima, a dva puta ste mogli da je čujete i na domaćem Ring Ring festivalu, u izvođenju njene audio-vizuelne “Rekonstrukcije” i u duetu sa Anjom Đorđević u radiofonskom komadu “Canzone Distorte”. Potmula i sugestivna atmosfera proteže se na dve elektroakustičke trake i artikulisani bes “tihe buke” ovog izdanja . “Habitat” zvuči kao meditacija sa sakralnim tonovima zvona gonga pred oluju , dok je “Aftermath” apstraktna muzika blipova, krčanja i prekinutih telefonskih poziva koja se intenzivira u buci koja zvuči kao iskrečovani signal za uzbunu koji pluta nad radio frekvencijama, da bi potom opet skliznuo u potmulu klaustrofobiju. Njen kolega sa izdanja, Bodies Under the Waterfall nastavlja u nešto spektralnijem tonu, između Tima Heckera i Belong, sa toplijim motivima ispod distorzirane mrene. Svetlana u opisu albuma tvrdi da je ovo jedna od njenih političkijih kompozicija, te da je započela sa radom na njoj kao instinktivni odgovor i u jeku loših vesti koje su preplavile planetu u protekloj godini, ratova, nasilja i nepravdi i vesti u kojima su se samo prebrojavala tela žrtava. Dve kompozicije sa izdanja su ostavile vrlo jak dojam atmosfere i napetosti apstraktno ambijentalnih, teškaških ostvarenja, a mi se radujemo daljem osluškivanju “reverba sveta” od strane Svetlane u bližoj budućnosti.

6. MANJA RISTIĆ & MARKO PAUNOVIĆ – GLEAM ARCHIVES

Nakon izdanja “Pelagian Voids” iz 2014. godine i mnoštvo zajedničkih nastupa, violinistkinja i eksperimentalna umetnica Manja Ristić (koja je ove godine izdala veliki broj sound art i eksperimentalnih izdanja koje možete preslušati na njenom bandcampu) i ambijentalni muzičar Marko Paunović sredinom 2016. godine izdali su svoj drugi album “Gleam Archives”. Za razliku od Pelagian Voids koji je snimljen na njihovom nastupu u Korčuli i koji predstavlja više klasično ambijentalno delo sa kinematografskim šarmom, Gleam Archives je zagazio malo dublje u ekperimentalne vode, obogaćen sa više terenskih snimaka i sa više improvizacije. Album otvara numera “Breathing lines” u kojoj preko Markovih ambijentalnih semplova Manja improvizuje na klaviru. Slede je “New ears of the north” koja je upotpunjena snimcima ptica i veoma je opuštajuća te “Heart of the many” u kojoj se Manja igra sa radiotalasnim zvucima ali i svojom violinom čije tonove tretira efektima. U “Obsessive narratives” u prvom delu pesme na gradivan način distorzijom i bukom dolazimo do tvrđe ambijentalne muzike, na granici sa drone muzikom, te se pretapa u drugi deo koji se sastoji samo od Manjinog violinskog sola. Pred sam kraj “Rwanda skies” daje egzotičnu notu albumu, hipnotiše zvucima cvrčaka a atmosferom nas vodi u ovu daleku afričku zemlju a “Stalks of the night” na elegantno nokturalan način zatvara ovaj album. Zaključuje se da je Gleam Archives vešto izbegao manirizam koji nije retkost u domenu ambijentalne muzike i da je pravo osveženje na eksperimentalnoj sceni bivše Jugoslavije.
 

5. SUUBA – THE DOORS OF SHAMBHALA

Novosadski elektronski kvartet Ubivae već par godina organizuje neke od najkvalitetnijih događaja kada se radi o sviranju alternativne elektronske muzike uživo, a u okviru kojih se zajednički improvizuje na analognoj opremi, te ove žurke znaju da potraju i po nekoliko sati. Kao deo aktivnosti ovog producentskog kolektiva izbačene su i dve kompilacije koje nam približavaju vrlo raznorodni senzibilitet ali i sličnosti muzičara okupljenih oko etikete. Jedan od njih je i Dejan Subotić, koji koristi pseudonim Suuba (nije ni u kakvom srodstvu sa Mitrom Subotićem- Subom, iako bi senzibilitet muzike donekle mogao da ukaže na tu vezu) a na dve trake na prvoj Ubivae kompilaciji “Na stranu” otkriva nam svoje fuzije na temu orijentalnog zvuka. Dok je na njoj ukombinovan sa EDM-ovskim bitovima,  na njegovom prvom izdanju “I a.m”, izdatom za londonsku etiketu “Catalogue of Wonders”, imamo melanž psihodelije, trip hopa i numeru u kojoj sarađuje sa gruzijskom pijanistkinjom i kompozitorkom Mirandom Shvangiradze. “Doors of Shambhala” je pak, potpuno drugačije, duboko meditativno i sintaško ambijentalno izdanje koje nam otvara neka nova vrata percepcije i iluminacije. “Lucid” otvara izdanje sa Suubinim “eksperimentalnim spiritualnim frekvencijama” koje prate daleki ehoi imaginarnih ptica,  dok “Mokai” nastavlja sa dugačkim ambijentalnim tonovima koji evoluiraju u rajske dronove , a saradnja sa Lakmus Redom unosi i  malo terenskih snimaka. “Valhalla” je hermetičnija i zvuči kao džungla sa gomilom onostranih glasova i reskih strujnih udara. “Yugen”, koja takođe nastavlja u istočnjačko mističkom tonu , dočekuje nas sa kosmičkim arpeđima progresivne elektronike i semplom predavanja koje nam objašnjava značenje ove nedokučive reči. Vrlo uzbudljivo izdanje koje najbolje dejstvuje na psihu u ranim jutarnjim satima i u nekim novim misterioznim lejerima, baš kao Yugen, ili kao što Suuba kaže, “muzika objašnjava sve ono što treba da znate. “

4. ALONE IN HEAVEN/ MAGMA TRAKT – ZARDOZ (SEA STATE)

Nikola Vitković, već dosta dugo istaknuti muzičar i strip crtač na srpskoj andergraund sceni, a na elektronskoj sceni poznat po svom projektu Alone, na albumu “Zardoz” muziku potpisuje pod imenom Alone in Heaven a tekst i vokal kao Magma Trakt. Objavljen kao kasetno izdanje za nemački lejbl Sea State, Zardoz je post-apokaliptična simfonija građena sa analognim sintisajzerima i low pitched narativnim glasom koji nas vodi kroz sećanja iz detinjstva autora na ovaj Burmanov film iz 1974. godine. Muzika je radjena po uzoru na klasične saundtrekove naučno-fantastičnih filmova osamdesetih, sa spejsičnim melodijama sintisajzera i ambijentalnim padovima koje prati naracija Vitkovića kakvu već prepoznajemo iz projekta Magma Trakt. Zardoz u nekoj meri podseća na yu naučno-fantastične priče koje je PGP objavio sa onim čuvenim koverom na kojem je slika Vlade Veličkovića sa razlikom da je Vitkovićevo izdanje više muzički fokusirano i mračnije u svakom smislu. Iako već sa popriličnim brojem izdanja, čini se da je ovo Vitkovićev kreativno najkompletniji album. Postoji i bonus pesma koja se može čuti samo na fizičkoj verziji albuma.

 

3. BICIKL – CHERTAMY I RYAZAMY (CENTIPEDE FARM)

Bicikl je jedan od retkih, ako ne i jedini bend sa naših prostora koji je prihvatio mogućnost da improvizovana, elektronska i folk(lorna) muzika imaju više toga zajedničkog nego što se da pretpostaviti na prvu loptu. Donekle se nadovezujući na razdraganu ekscentričnost minimalistički džemujućeg avangardnog folka koji je krenuo od Moondoga a negde i doživeo pun procvat u eri Volcano the Bear i No Neck Blues Banda, bend se izgradio u neku vrstu futurističkog panetničkog instituta za diseminaciju tradicije i avangarde, u kojem je bilo podjednako mesta i za avangardne kompozitore i čudesne autodidakte, spoj istoka i zapada, tradicionalnih etno instrumenata i elektronskih gedžeta. Litvanski imigranti koji to nisu , izvodili su panslavističke paganske obrede u pidžami bedroom kompozitora, donirali traku kultnoj Asino Elettronico kompilaciji i usnimili odličan album “Šaknys”, koji je našim ušima najsvežije zvučao u intrigantnim trenucima elektronskih loopova ( npr “Mississipi Showdown”) a dobar je uvod i u zvuk nove kasete koja je izdata za američki lejbl “Centipede Tapes”. Sa Aporea-ovski dizajniranim coverom, Chertamy je još jedno vrlo kvalitetno ali i nešto manje razuzdano izdanje koje sužava paletu prethodnih uticaja ali uvodi i neke nove. Bez mnogo razmišljanja, “Zecharia Sitchin” upada u neke od najpsihodeličnijih momenata benda, koncentrisane oko gruvastog elektronskog ritmičkog loopa koji nam najavljuje američki astronaut, a “Death of Jabuhlon” takođe ima fenomenalan poltergajstovski loop i ritualne perkusije od kojih će vam se prevrnuti utroba. Bicikl je jedan od retkih bendova koji zvuči vrlo sklisko u ovim kombinacijama i čini se kao da su sa ovim izdanjem samo još više utemeljili beskrajnu muzikalnost i  integritet njihovih zvučnih fuzija i eksperimenata.

2. LEZET – HALL

 

Igor Jovanović je samouki eksperimentalni muzičar iz Požege koji je od 2005. do danas izdao gomilu izdanja i kompilacijskih traka za izdavačke kuće širom sveta. Kao vrsni poznavalac avangardne, improvizovane muzike i džeza, neke od njegovih muzičkih zamisli su se neretko kretale na obodima žanrova i izvan svih klasifikacija. To je slučaj i sa prošlogodišnjim albumom “Hall” koji se dotakao i folkornih i mističnih uticaja, ponegde i iz naših krajeva. U godini u kojoj je pionirka “dubokog slušanja” Polin Oliveros preminula, Igor se latio fantastične mogućnosti bogatog reverba i ukletog eha hodnika napuštenih zgrada. U sprezi improvizacija i različitih zvučnih izvora on koristi ove prirodne efekte, i spaja ih sa zvukovima koji se produbljuju i transformišu u procesu. Klavirske filmske teme dobijaju filmski i hororski štimung sa kricima koji se komešaju sa njima kao da dopiru iz dna nekog bunara. Piskavi dron se stapa sa primordijalnom supom bauka i ala koje vokalno improvizuju. Hor grlenih dronova zvuči kao nekakva teskobna mašina koja jauče u napuštenoj fabrici. Čuje se udaranje po činijama ispunjenim vodom, ponekad i zujanje monotrona. Najlepše je ostavljeno za kraj, te se na ovom snoviđajnom i magičnom albumu susreću posednuto (Igorovo?) zviždukanje sa suptilnim ehom vlaške naricaljke “Bocet”. A tu je i “bonus track” sa začaranim orguljaški zvučećim dronom.

Album je dostupan za preslušavanje na sajtu Archive: https://archive.org/details/LezetHall03

Lezetov blog

 

1. VOLARIC AND THE INVISIBLE ORCHESTRA – MISLI/ FEW RECORDINGS THAT WERE NEVER PUBLISHED

 

Ivan Volarić je kompozitor koji već neko vreme figurira kao dobro čuvana tajna u domaćim elektronskim krugovima. Stvarajući u sferama elektronske, elektroakustične i kompjuterske muzike od 2004-e, a u okviru nove etape svog  muzičkog projekta, pod imenom “And the invisible orchestra” u prethodnoj godini je srušio barijere između muzike i disanja i kreirao svoj digitalni folklor. Na neki način, celokupan projekat je zvučao kao neki Džonas Mekasov film preveden u dnevnički zvučni zapis bez cenzure, pa su se mogli čuti muzika, ali i neki izdvojeni zvuci, buka, sonični skečevi i nacrti. Sa hermitizmom u predstavljanju i velikom ekspanzijom palete zvukova, projekat je lirski mapirao različita raspoloženja i elektronsko-organske hibridne forme sa četkicom impresionističkog i ekspresionističkog slikara. Van ova dva neoficijelna albuma izbacio je nekoliko traka koje bi najradije svrstali u neke od elektronskih trenutaka godine. Od glitch pop evokacije u “Sleeping Girl“, sa snolikom atmosferom i semplovima eteričnog ženskog vokala, preko gličerski ritmične “Madbell” koja je mešala softverska zvona i pastoralnu organsku instrumentaciju  do “Zimske distorzije” koja je usemplovala nekakav misteriozni Biosphere-ovski polarni ambijent sa šućmurasto granularnim, raspadajućim bitovima, svaka od ovih produkcija nije manjkala na maštovitosti i taktilnosti. Suptilna magija se nastavila i na dva izdanja koja su stajala jedno uz drugo, kao odraz u ogledalu ovih romantičarskih i introvertiranih ambijentalnih muzika.

“Few Recordings”…tako počinje sa melanholičnim sintom na “Mellow Illusion”. Nedostaju joj IDM-ovski bitovi koji su pak u punom pogonu na hitičnim “React” i “Locrian” koje su nas podsetile na neko nostalgičnije vreme u atmosferičnoj elektronici. “Polako” dodaje zvuk elektronskih ptica a “Machine Magic”,“Sparkle” i “Spirale” zvuče  kao futuristički začarane dancehall vinjete. “Squandering Equilibrium” sumira duboki akvatični kvalitet ovog izdanja. “Misli” počinju sa potištenom gitarom i usemplovanim hang drumom, koji je jedan od definitivnih Volarićevih potpisa, i kulminiraju na dve genijalne trake. “Death of a Flower” kombinuje hang drum, elektronski i ambijentalni loop i glitch hop beat na skoro subliminalni način dok je “Storm” definitivni trenutak godine sa još jednim naponskim loopom, semplom čela, atmosferom pustinjske oluje i sinusnim tonovima koji sviraju nešto nalik “Konig” od Nico (setimo se da je Svitlana Ohrimenko (Nianio) jedan od najmagičnijih albuma usnimila na Casio-u i citri). Granulirani otkucaji srca zatvaraju ovo izdanje koje je simbolično izašlo 31. decembra. 2016., i ostavljaju nas u iščekivanju novih otkucaja projekta u ovoj godini. Simfonijski orkestar novog doba postao je orkestar organskih semplova i granularne sinteze a njegov najneumorniji dirigent na ovim prostorima bio je Ivan Volarić.