Ako do sada već niste naleteli na isti, ili se, bolje reći, nije našao na vašem meniju kovid dnevnik izdanja koja će vam povratiti veru u bolje sutra ili vas privremeno odvesti na neko imaginarno bolje mesto – nestvarno Drugo mesto je vanserijski album koji poseduje neskriveni, reformatorski entuzijazam, magičnim lo-fi činima otklonjen od blještave prepotentnosti kulturnih industrija, a na kojem njegov autor kameleonski pravi različite popkulturne (mikro-)kvantne skokove, ispitujući sonične potencijale različitih audio biblioteka, usput nam dokazujući da utvarologija i nostalgija u muzici danas nisu zamrznuti konstrukti bez ikakvog kreativnog potencijala.(Mark Fišer foloueri, prestanite da plačete iza crnih naočara-odmah!).

 

 

Istinu za reći, hrvatski lejbl Više manje zauvijek se polako etablirao sa svojim impulsom da prati zvučni vremeplov neprikrivene nostalgične monomanije (zapadne) popularne kulture, pogotovo u instancama kada je zaodenut prefiksom / prepakom novog i dolazi iz eklektično-nomadsko-kaleidoskopske vizure milenijalaca čija se slušalačka pasija uskovitlala do stadijuma bedroom produciranja. Matični, iznimno popularni Svemirko, koji nosi ovaj novi talas dokoličarsko-idealističkog prosedea, u lokalnim okvirima prethodno nedovoljno, ili neubedljivo transkribovanog na jezik jugoslovenskog sint popa i novog talasa kao boljeg ‘drugog mesta’, a spretno ispevanog na lokalnom jeziku, sa senzualno-erotskim primesama da devojke polude, a mačo momci isplivaju sa svim svojim kompleksima, praćen je i nekim drugim, vrlo svežim projektima. Pravoverno erotomanskoj fanko-diskoidnosti Peki Pele, u rangu Bobana Petrovića ili Grupe Kim, pridružuje se hipidžanersko kulerska psihodelija Pseće plaže, a diskografsko ‘drugo mesto’ VMZ  se polako iskristalisalo i kao mesto za praćenje impulsa publike, tj upražnjeno mesto za dojmove da je ka(j)nda ok? da muzika na ovim prostorima ne mora uvek da zvuči previše crnohronično da bi se volela. Jer je u buretu baruta uvek rizik da će nostalgija otići u dark pravcu : bilo da nas od konzumerizma oslobađaju sadomazohizmom, ili polako klizimo u buntovno-distopijski, DB-ovski ‘angažirani’ nojz-rok u čijem je scenariju Kurt Kobejn glavni svedok-saradnik.

Dakako, treba se osvrnuti i na to da je, sam po sebi herkuleanski poduhvat napraviti nekakav drugi pop (na našim prostorima) a da isti ne završi u folderu ‘bandcamp skrolovanja’ kao još jedna ambijentalna, pozadinska boza u moru bedroom producenata koji tvrde da je baš njihov mjuzak najveličanstveniji, što je već poprilično grbava premisa na samom startu. U uslovima slabe finansijsko-produkcijske potpore u zemljama post-tranzicionih ekonomija, sa klupskom scenom povremeno napirlitanog sjaja i lažnog dostojanstva kao što je naša, a paradoksalno propraćenom armijom krvožednih hipstera koji jedu druge hipstere po mim grupama, i pratilaca svetske produkcije od Pitchforka do Resident Advisor-a, nošenih duboko konzervativnom i birokratski ishijerarhizovanom logikom, da ako ne zvuči kao svetski ili prva (indie) liga, onda beat it, šanse za prodornost i prepoznatost u ovim krugovima deluju kao sve, samo ne demokratizovane. Glede modernističkog aspekta takođe  deluje i kao da je pop u svim instancima iole teško ‘osavremeniti’ na našim prostorima a da se ne završi sa mafijaškom bombom ispod prozora (Maja Berović) ili armijom fanova nezadovoljnih trep novotarijama, čije kensel-reakcije mogu izazvati i jedan virtuelni nervni slom (Una Gašić, Bitipatibi).

U ovom simulakrumu u kome se prepliću vitalnost, autističnost, i par svetlijih izuzetaka, na scenu (u vrlo specifičnom trenutku) stupa Drugo mesto, da, sa svim svojim kvalitetima, maestralno okaje grehe (inercije) svog okruženja. Iako je Pavle Nikolić već neko vreme u sferi proizvodnje muzike (Srcolomci) i proveo je čitavu prošlu godinu u izbacivanju singlova koji su najavili album, čini se kao da niko nije bio u stanju da predvidi hiper-tenziju muzičkih narativa i ispresecanih flukseva zvučnih asocijacija koje su se rasprostrle na ovom izdanju. Ono zaista zvuči pre kao kompilacija singlova i best ofova, koje sebi ne bi mogli priuštiti ni mnogo poznatiji i izvikaniji autori, no monomanično udaranje u rivajvalistički šablon, kanda u vrlo revitalizatorskom duhu, i izvedeno sa vrlo retkim guštom i harizmom. Nikolić eksploatiše sve svoje neosporne pop talente do maksimuma – zna da peva, svira, DIY-raskošno aranžira, te kao šlag na vrhu torte, merkurijalno i intertekstualno klizi po svojoj razigranoj lirici – i bezpogovorno čini da nam se sve na ovom izdanju ušima smeši, kao da je kraj vremena, te je idealni momenat da sa nama podeli svoj desert island album, na kojem nas vodi ne samo na muzička, već i na različita psihogeografska putovanja.

Po svežoj energiji, Drugo mesto zvuči kao serotoninski (samo-izolatorni) rejv album, po afekciji kao čežnjivi drim pop, po afinitetima kantautorska neo-retro-psihodelija, a po potencijalima sintastični prog. Već na uvodnoj pop-hipnagogiji Ništa lakše, u kojoj se ne-iskenselovani Ariel Pink i ne-umorna Marina Perazić sreću u snolikim parametrima sobe broj 23, jasno je da će nas album, kao u polu-halucinantnom stanju i smenjivanjem hipnagogičkih slika, omamiti, očarati i kameleonski izmicati definicijama (“zar ja to trebam, da se ugledam, na umornog čoveka…”). Nikolićevo sviranje gitare, koje je uvek spektakularno, i prošarano virovima psihodeličnih sastojaka, bi, kada bi se još razmahalo, verovatno završilo u Six Organs of Admittance vodama ; no u većini slučajeva je samo uvod u razradu, poput u mahnitoj Kanjon, energetskom brzaku već poprilično guaranastog albuma – kojem svakako lepo stoji borbena mantra ne umem da se predam – a gde njegov glas nikad lakše odlazi u vatreno strastvene epske registre Čole and co, naspram kojih domaće kantautorstvo zadeluje baaš bedroom-introvertirano.

Carigrad je, pak, skoncentrisanija na, na prvi pogled, pozlaćivanje nostalgije magičnim štapićem, te na ovim prostorima retko artikulisanog momenta acid folk rivajvala u svojoj Donovanovsko-ka-Banhartovskoj, Vashti Bunyan ka Weyes Blood-ovskoj neprolaznoj lepoti, čiju pastišnu magiju zvučne arheologije prekida šalica intertekstualnog humora (“kulture sećanja, kako da vam priđem”), u preispitivanju čežnje za imaginarnim i neproživljenim. Pola noći zalazi u Yves Tumor-ovsku seksualnu energiju kada bi istog više radio britanski folk-rok, dok se na Niko nije kao ti skeletalnije zavodljivo artikulišu ovi neofankpsihodeličnisoul prosedei . Na Vlašići  je čaša prepuna : dualni vokali, prelepe vokalne harmonije, ekspresivno gitarisanje i a onda kreće i prelivanje sonične uzbudljivosti sa neočekivanim elektronskim momentima, nalik Wechsel Garlandu i (post)minimalističkim vinjetama koje su se spojile u progerskijem vrtlogu psihodeličnog loopa. Ne, ne, ovo je sve, samo ne vaš Bon Iver.

Predaha nema, i ovaj album, ako ste samo i na momenat to pomislili, u svojih 38 minuta nikad ne prestaje da bude nadnaravno keči i najbolji aranžmanski drug. Više reverbolikosti i snolikosti, kao i vokalne razmahanosti, čeka nas na Peščara, nedostajećem linku koji, sve što ste prethodno čuli, remiksuje kao liberalno-komunistička mašta Slowdive. Amerikanka je jedini naizgled svemirko-vejvovski hit na albumu, i to u domenu da konačno možemo da lociramo i neku plažu, ali je i to uslovno rečeno – više u vodama mističnog istarskog prizvuka Para Lele na način koji su smiksani vokali, te surf-havajskim zahvatima, sve je propraćeno još jednim intertekstualnim poigravanjem – ovog puta, na konto toliko izeksploatisanog muzičkog žanra u kome niko nikad ne peva na maternjem – u jednom od najsimpatičnijih tekstova, koji su se mogli čuti u etru tokom 2020.

A onda stiže i najepskiji momenat albuma, numera Golub Snega, na kojoj su se umešale i violine…i neverica je koliko, ali koliko Nikou dobro stoji folk psihodelija i muzička memorija koja dostiže dalje od fetišiziranja osamdesetih. Kao da su sva prethodna lutanja i eskapistički zahvati, te snovi zvučnih anahronizama vremenske mašine neminovno vodili ka Beogradu 2020, prestonici smrada i divljanja lokalnih šerifa, čija se pobednička obeležja naziru samo na obrisima kavera Drugog mesta, koje se u rekuperatorskom soničnom kontinuumu muzičke hiperaktivnosti već urezalo u moje sećanje kao nemoguće entuzijastični incident, koji će se prepričavati generacijama posle nas.

Kovid dnevnik i Nikou, kao stvaraocu iznimne eruditivnosti koja nikad ne prelazi u samodopadljivost i baroknu neslušljivost, i vama, kao slušaocima, u potrazi za nečim lokalno-autentičnim, ili bar krizno-prebrođujućim, Drugo mesto je sve samo ne album za cinike, za koji sam ubeđen da će jednog dana biti hejlovan kao klasik, a koji, sa svojim eklektičnim potencijalima radikalnog transformisanja dokolice i žurkovite utvarologije, ozbiljno vapi i da nam transformiše neko novo koncertno sutra.