Nike Eyes – Untitled (Kabinet 913, 2017)

Nike Eyes su trenutno preuzeli sve [malobrojne] štafete lo-fi synth zvuka koje su u opticaju našeg hrčkovog točka zvanog scena. Jednima prijaju, drugima ne, ali ono zbog čega im se i jedni i drugi iznova vraćaju je “WTF efekat”. Nikome nije jasno [možda ni samima njimima] da li je njihovo ludilo samo predstava kakvom su se mačići iz visokog društva koristili da bi izbegli služenje vojske, ili je u pitanju stvarni hvalevrijedni mindfuck. Nisu ni bele trenerke, ni deverušina haljina, ni preuredna kozmetika ono što tu sumnjivo smrdi, već samo ludilo njihove muzike; na momente je toliko jako da sam se čačkajući uši pitao – ma da li je ovo blef? Da li ih treba smestiti u malu fioku ‘autentično genijalan synth punk / dada-industrial’ bend koji nam je tako dugo trebao’ ili u veliku fioku ‘hipsteri’? Kako to razlučiti kada kod Nike Eyes ima koliko genijalnog toliko i trivijalnog? Moj odgovor je – nikako. Upravo taj uncanny valley između genijalnog i trivijalnog, sirovog i dizajnerskog, je glavna magija i kvalitet benda.

Prva kaseta Nike Eyes koju sam kupio je imala povremene prekide, drugoj je falila cela polovina snimka a treći digitalni ep sideprojekta 2×0=0 je činio korumpirani mp3 fajl koji se ne da preslušati dalje od dve trećine. Na koncertu Nike Eyes u Imagu smo se uverili da ni troje ljudi nije dovoljno da održi njihov kabl u radnom stanju – neko bi uvek načinio pogrešan plesni korak i prekinuo zvuk. Forma je, prema tome, ispoštovala sadržinu: raspad. A na najnovijem albumu, koncept je pojeo delo – na celu kasetu je snimnjena samo tišina. Istina, šum na B strani je malko glasniji ali ne verujem da to ima neko dublje značenje. Ipak je znatiželja pobedila; zamolio sam ih za snimak albuma i nisam bio razočaran kada sam ga čuo, jer je muzika na njemu ništa manji WTF od prazne kasete [koja uzgred nije bila prank već opet rezultat spontanog raspada!]. Ako uspete da oslušnete iza sve te distorzije i zgužvanog leleka malih zelenih devojčica, čućete muziku koja je donekle ‘dekorativna’ i uglavnom osciluje između vedre i tragi-romantične – što ima smisla ako znate da je album posvećen cveću, a njegov duhovni otac upravo David Duchovny. Ima li pitanja?

U mojim očima jedan od glavnih kvaliteta Nike Eyes je što na koncertu, čak i kad se atmosfera u publici zagreje do plesanja i vrištanja, oni ostaju hermetično nekomunikativni. Jasno nam je da i posle litre vinjaka oni znaju šta rade i da se precizno drže svog vinjaka, mislim koncepta, ali on ostaje između njihovih četvoro najki. Za publiku, odgovori su frustrirajuće nedostupni iza vaporwaveovske kabale sqny / reebuk ikonografije i cvetnih tapeta. A ta frustracija je, opet, ono glavno što nas pokreće da im se iznova vraćamo, da najzad prokljuvimo VATAFAK!?

 

Više informacija je na sajtu kabinet913, a svoj primerak kasete potražite u MKC Kombinat.

 

 

Nike Eyes na Facebooku