Intervju: 93.93 / Marko Dabetić

“93.93” nam se na Bandcampu predstavlja kao “DIY/nezavisna izdavačka inicijativa iz Srbije koja donosi zvuk iz najmračnijih i nauvrnutijih zabiti savremenog (ne samo) lokalnog undergrounda.” Možeš li nam reći kako si došao na ideju da pokreneš celu priču, nešto više o objedinjujućem zvuku lejbla i okultističkoj referenci u nazivu (ili generalno tvojoj opsednutnosti brojevima)

Kakva korist od naslova ako nije nešto najnaj? Šalu na stranu, to mu više dođe neki propagandni tagline nego neka striktna politika etikete – ali opet, verovatno na kraju neće biti daleko od istine. Pravi odgovor na to otkud ideja je najmanje dvojak: sa jedne strane, tu je taj imperativ iznutra, koji se trudim da ne preispitujem, koji je izgurao i pisanje svojevremeno i Tearpalm i sve što sam ikad uradio valjda; sa druge strane, u pitanju je želja da nekako okupim na jednom mestu makar jedan deo svega onoga što rade ljudi koje ovako ili onako znam, a što je u nekom mom doživljaju zaista kvalitetno i zanimljivo.

Sama ta namera nije ništa novo, radili su to ljudi ovde i ranije i radili dobro, Ne-Ton na primer ili Cold trinity/N. A. U. K. u jednom trenutku, Asino Elettronico takođe, Hogon preko svog bloga (koji bi bio fantastičan label) – kod  93dot93 je stvar u tome da se za autentičnost ponude oslanjam na tu ličnu komponentu u odabiru stvari. Ne opterećujem se time šta je “relevantno”, vodim se jedinim što imam a da na današnje vreme može i dalje da bude zanimljivo – tim skroz egoističnim prelomom diskutabilne ‘scene’. Sa tog ličnog plana dolazi i taj “mračnjački”, “okultni” ton, budući da su moji horizonti u životu prilično uobličeni tom vrstom istraživanja… Ali ponešto od toga je i humor, iako ne znam koliko je to zaista vidljivo.

Sam naziv 93.93 je neka vrsta igre sa tradicionalnim pozdravom Telemita, 93/93 – broj 93 najgrublje rečeno označava ljubav i/ili volju, tako da mi je ovo delovalo kao dobar grafički izraz za jednake delove ta dva koji su potrebni da se čovek bavi ovakvim stvarima. Ali isto tako je i moja pošalica sa samim sobom, oko toga da je label tu da sve što radim poslednjih godina ne ostane 93,93% gotovo.

0005083869_10

Antologijska kompilacija In No Order of Importance uvodi nas u “polimorfno perverzni” zvuk lejbla, na kome je zastupljeno oko 20-ak izvođača iz različitih sfera elektronskog undergrounda, od witch house-a preko EBM-a do vedeta tripozne elektronike i tehna, koji donekle ima kohezivni element (pred ili post) apokaliptično zvučeće klupske muzike. Kako je tekao proces prikupljanja traka i koji su bili odlučujući kriterijum za odabir? Pored par retkih koncertno aktivnih imena, i projekata koji su neaktivni neko vreme unazad, ili se slabo čuje o njima (Koneyn i Demiurge sa Asino Elettronico lejbla koji je pre par godina izdao dve kompilacije, takođe uronjene u drugačiji elektronski zvuk) ima i onih koja su nepoznata čak i auditorijumu koji je duboko u ovim vodama. Da li bi mogao ukratko da nam kažeš nešto i o njima?

Pre svega, moram da kažem kako me uvek iznenadi dobra volja ljudi oko ovakvih stvari. INOI je imala za cilj, makar u toj nekoj prvoj impulsivnoj zamisli, da bude neki showcase budućeg rostera 93.93 – malo preambiciozno u startu, kad se uzme u obzir da dobar deo ljudi jednostavno ne radi više muziku ili ne radi trenutno . Bar dva čoveka koji su mi bili jako važni za taj idealni početak vratila su se iz penzije da urade ekskluzivne trake, od ljudi koje nisam poznavao lično niko nije odbio da priloži svoje, dobio sam unreleased materijale Mekonina i Kolaboratora koji su meni svaki na svoj način fenomenalni i nadam se da će u celosti ugledati svetlo dana na 93dot93 – čak sam dobio dozvolu od prijatelja koji se jednom odrekao svojih učinaka koji su meni trajno prirasli za srce da uvrstim nešto u kompilaciju – i sve to imajući na umu da svako malo neko negde smara sa nekim konkursima i pozivima za kompilacije “neafirmisanih” koje na kraju završe kao Bandcamp free download i to je to, te da većina ovih ljudi za to više nema živaca. U mom iskustvu to ume da bude dosta gorak osećaj, na kraju – ako izostane neki razvoj.

Zato je ideja 93.93 bila da što je više moguće od kontaktiranih autora bude zastupljeno svojim izdanjima – koja će, u skladu sa politikom etikete i finansijskim mogućnostima biti postepeno  pretvarana u fizička izdanja. Pre toga, radi se na tome da makar dobiju preko etikete izlaz na popularne streaming servise, te da tako imaju neki razlog osim dobre volje da svoj materijal objave za nas, umesto da prosto sami naprave Bandcamp stranu i nose se sa tim po sistemu u-se-i-u-svoje-kljuse. Ovo sve dosta sporo ide, prvenstveno zbog vremena koje treba uložiti te organizacijskih zahteva cele stvari – ako se radi kako treba, a onda i zbog niza nepredviđenih turbulencija u ličnom životu koje su učinile da neko vreme sva moja pažnja bude na drugim frontovima. Ali sama stvar je jednostavno previše dobra da se uopšte ne dogodi, tako da nas evo opet.

Šta je po tebi kvalitetno u trenutnom srpskom (elektronskom) undergroundu, a da se već nije našlo u okviru 93.93 kompilacija/izdanja?

Jao. Ja iskreno sumnjam da sam u stanju da dam ikakav upotrebljiv odgovor na ovo. Ne pratim više ništa. Zvuči idiotski za čoveka koji vodi label, ali sa druge strane, 93.93 je suštinski dosta samoživa stvar, pa onda valjda i nije neobično. Videh nedavno da su se pojavila nova izdanja Alone, Alone in Heaven i Magma trakta – to je sigurno vredno pažnje. Još nisam stigao da čujem, ali hoću. No to je teško stvar trenutka, Nitkov je tu koliko, četvrt veka možda – i uvek je dobro to što radi.

Ako to elektronski uzmemo uslovno, onda Nežitov album, logično. Baš sve ono što 93.93 voli: ličan, lo fi, nesavršen ali proživljen.

Uopšte, zvučaće …kako bude zvučalo, ali realno je 93.93 delom moj odgovor na taj andergraund. Bar u onoj meri u kojoj je Tearpalm doprinos istom. Ništa što sam čuo od 2010. do danas kod nas mi, recimo, nema taj edge koji ima onaj suludi komad koji potpisuje Dunduew na Frape izdanju. Elektronika mi je nekako postala cirkus, “vidite koje sve zvrčke imam i šta sve one mogu, te gde sam sve bio”, plus ona ista ‘zajebantska’ crta koju sam uvek mrzeo i u drugim oblastima stvaralaštva kod nas. Ironija i prepamet u strahu da se ne ispadne naivan, ili strahu od kritike, nemam pojma više. Možda je samo stvar u tome da posle neke tačke svako oseća neku potrebu da bude zabavljač.

S druge strane, imamo The Cyclist Conspiracy, koji je i zabavan na jedan intelektualno primamljiv način i pritom sve pršti od dobre svirke, a iskreno se nadam da ćemo čuti nešto novo uskoro od Crnog deteta, na primer, čiji mi je prvenac onomad bio valjda jedini stvarno dobar domaći rock album te godine.

I u svetu, sve manje mi je zanimljiva elektronika, pogotovo nakon što su i poslednji zanimljivi izdanci one najokvirnije rečeno witch house priče totalno ugasili. Iskreno, sve više me oduševljavaju novi underground metal bendovi – doom, crust i black sreću thrash i najsiroviji rokenrol kod nekih od njih i to mi je mnogo direktnije, naivnije i lepše od zilion elektronskih izdanja koja sva zvuče isto – onako kako najnoviji sample packovi diktiraju.

Prelazimo na priču o svakom od izdanja. FemNoise EP je retka kompilacija noise autorki sa naših (a možda i ne samo naših) prostora, koja oscilira od industrijalne ritmičke buke, preko apstraktnijih mic-pedala orijentisanih zvukova do semplerskije buke koja koketira sa witch house i vaporwave senzibilitetima. Možeš li nam reći nešto više o sastavljanju ovog izdanja? Ko je Edipa D?

Ovde već polako dolazim u sukob sa samim jezikom da bih odgovorio. Ne želim da upotrebim izraz “žensko” stvaralaštvo, jer mi je to, pogotovo u današnjoj atmosferi opšteg graktanja po netu i medijima gde se svako malo čuje da je nešto “muško” ili “žensko”, forma agresije koja pokazuje da iako smo obrazovaniji stvarno ne napredujemo kao vrsta. Opet, u nedostatku boljeg izraza – kreativnost žena je u mom iskustvu brutalna i ima neku heroičnu notu – bilo da je reč o Kathy Acker, Toni Morrison, Valie Export, Patti Smith, pesnikinjama i likovnim umetnicama koje sam poznavao ili ih poznajem, ili nekoj od autorki sa Femnoise izdanja. Objediniti ih pod bilo koji tag je iluzorno kao i uvek, but this one (feminine) sticks. Femnoise je inače zamšljen kao serija EPjeva i zaista se nadam da ćemo u tome i uspeti.

Edipa D. je samozatajna perkusionistkinja koja je programirala i deo bubnjeva za Pt/Tearpalm. Toliko je povučena da ustvari živi u muškom domaćinu.

Dunduew je pseudonim Mihajla Jovanovića koji se nedavno preselio u Njujork. Njegov Frape Duplais zvuči kao jedna dugačka elektronska improvizacija, sa dosta gličastih zvukova, softverske retroelektronske buke i atmosferom minimalističkog klupskog doživljaja. Koja su tvoja sećanja i impresije vezana za izlazak ovog izdanja i zvuk koji je inspirisao isto?

Kao što rekoh gore – takve elektronike više nema, ili je ja ne nalazim. Divlje, lo fi, zlo i naopako. Naravno, treba imati Mihajlov temperament i putanju da to bude tako. Što je još jedna stvar u vezi sa 93.93: ljudi su bitni. Mihajlo je svoj BG duh odneo u Njujork, i ja se iskreno nadam da neće puno proći dok ne zasvira i tamo. Siguran sam da će biti ljudi kojima će to da se dopadne. Takođe, on ima dosta shelved materijala koji prosto nije hteo da objavljuje ranije – nešto od toga mi je dao, i svakako će biti još nešto njegovo na 93.93. Uključujući i split sa Dunduew/Tearpalm svirke sa 20/44, u organizaciji Novog Radio Beograda 2010. koja je meni lično bila jedna od omiljenih u onstage istoriji Tearpalma.

I.M.E je još jedna dugačka psihodelična Tearpalm traka koja savršeno sažima polimatski senzibilitet projekta i stajanje na ivici avangardnog haosa. Možeš li da nam kažeš nešto više o delovima koji je konstituišu?

Infernalne metanske emisije… Tearpalm ima taj meni neverovatan vakuum od 2010. do danas, sa izlaskom “pravog” albuma. Posle eponimnog iz 2009. koji je ujedno bio i poslednje fizičko izdanje, bilo je pregršt “specijalnih” izdanja, koja je diktirala lična priroda projekta i dinamika svih onih stvari u meni koje ga animiraju i oblikuju. Cumulus je, recimo, bio pravi primer toga – dnevnik duševnih stanja jedne zime u Beogradu, sastavljen ne malim delom zvucima nastalim tako što sam pretvarao fotke noćnog neba nad gradom u zvuke preko Audiopainta.

I.M.E. je isto to, nekoliko godina kasnije. Dokument o predugom trenutku nemoći i privlačnosti potpunog samouništenja. Metanske emisije su jedan od najdrastičnijih scenarija realnog kraja života na zemlji, spirala gasa iz dubine i vatre kojoj nema zaustavljanja… U tom trenutku, meni je bila neka uteha da blenem u žar meditirajući o tome.

Takođe, to je prva Tearpalm stvar ikad da sadrži (verbalnu) vokalnu partiju. Karma Sleuth je uživo ponekad imala u transu improvizovan tekst, ali na snimcima toga nije bilo, samo onaj neverbalni deo na Pending Promises.

Želim da pevam, ima neviđene energije u tome koja me prodrma do samih temelja. Drugi Pt/Tearpalm je bio još jedan korak ka tome.

PT i Tearpalm je tvoja druga kolaboracija sa gitaristom Željkom Ljubićem, i jedno od dva najrokerskija izdanja na lejblu. Kako bi opisao razliku u zvuku između ovog izdanja i “Osvita”, i da li bi mogao da nam kažeš nešto više o silnim muzičkim i inim popkulturnim referencama na izdanju. Šta se inače dešava sa Tearpalmom i kada bi mogli da očekujemo neki novi nastup, u bilo kojoj od inkarnacija?

Najjednostavnije bi bilo reći da je Osvit bio totalno intimno izdanje, muzika radi muzike, jer nam se radilo zajedno. Dok je Drugi obeležila neka inicijalna želja da damo svoj tejk na garage rock, mada na kraju ne znam koliko je to ispalo tako. Meni je uvek bila super “avant-garage” priča Pere Ubu, delom je to uticalo na to kako sam ja lično doživeo rad na njemu.

Rad sa Pitijem je milina, većinu snimačkih sesija sam prosto uživao slušajući ga kako svira na jedva neki stem buduće stvari ili samo na loop neki, kompletno bih ostavio svoje delove da ih razradim kasnije. Ovaj put je tu bio i Miloš, koji je bio ispočetka u živoj postavi Tearpalma, dok ga nismo smorili. Rokenrol mu više leži i bez njegovog basa to ne bi bilo to – takođe, dosta mi je značio njegov insight oko zvuka rokerskih delova. Dimitrije je kao i uvek pozlatio svojim synth i sampler partijama dve od tri udarne pesme, tako da je to u neku ruku all in one Tearpalm tamo gde ga niko nije očekivao – čak ni ja, ispočetka. Definitivno je pokupio više pažnje no prethodna izdanja, iako je među nekim mojim prijateljima jednako mešano prihvatanje kao i kod Osvita; kod prvog je nekima smetao trip hop prizvuk, kod drugog rokenrol. Kapiram da će i u budućnosti biti toga puno.

Tearpalm ima samo jednu stavku u agendi od početka – da bude SVE što pokaže tendenciju da bude. U tom smislu, i u svetlu onoga što sam gore već rekao, mislim da će trajati dok sam živ. No, trenutno su stvari takve da je na ledu, makar što se živih nastupa tiče. To nikad stvarno ne znači da ih neće biti, ali ja definitivno nemam ništa u planu u narednim mesecima. Ono što je izvesno je da će biti makar još jedno “specijalno” izdanje, nastavak Cumulusa, koje je nastalo prošle zime, u istoj Tamnoj noći duše kao i I. M. E. (rough miks jedine stvari sa vokalom sa njega sam pustio u jednom od izdanja Heksagrama nedavno), a nadam se da će polovinom sledeće godine biti najzad i taj “proper” album koji se cedi već 6 godina …zvaće se TO THE HAPPY FEW, prema rečenici kojom se junak Zaludne mistrije Bogdana Bogdanovića oprašta od hermetičarskih ludila i bira život.

Trenutno sam kao muzičar više posvećen projektu koji je u onoj najlomljivijoj, rovitoj prvoj fazi nastajanja i nema veze sa elektronikom. No, o tom – potom.

Moj prvi susret sa muzikom Nikole Živkovića (Nežita) je bio njegov Splendor Solis EP iz 2011. godine koji je zvučao kao nešto zaista sveže, sinematično i evokativno, sa povremenim neoklasičnim i gotičkim DCD teksturama (kasnije saznah da je to imalo kovanicu ghostgaze ) koji je izrodio i kolaboraciju sa novosadskim elektronskim muzičarem Nemanjom Lazićem. Slušajući “Triad”, u koji me je savršeno uvela referenca na jedan od mojih omiljenih košmarnih filmova iz detinjstva, Džejkobova lestvica strave, razmišljam o tome koliko je ovo mnogo intimniji ali i pristupačniji album sa alternativnim rok uticajima koji se mešaju sa trip hop mrakom a na kome takođe imamo par filmskih ambijentala u njegovom prepoznatljivom stilu. Voleo bih da čujemo više o intimnoj priči sa albuma i njegovim temama.

Album “Triad” je nastao u teškom periodu za mene. Uopšteno govoreći, to je album koji je moje malo uputstvo kako prihvatiti promenu. Budući da je posvećen mojim preminulim roditeljima, obiluje temama o smrti i gubitku, ali i preporodu i korišćenju bola kao kreacione sile. Nekada moraš da budeš u mraku da bi video svetlost. Što se tice tehnikalija, ja stvarno nisam hteo da previše eksperimentišem na albumu, ali se naravno to završilo sasvim drugačije. Ipak, mislim da album sa sobom nosi određenu prepoznatljivu atmosferu.”

neyitdejana

Nikola Živković

Primećujem veliku pauzu između prve ture prošlogodišnjih izdanja i Nežitovog albuma. S obzirom da si već najavljivao da će neki od kompilacijskih muzičara izdati i svoj prvi album za 93.93, koji su planovi za budućnost, i koja su tvoja iskustva u vezi sa dosadašnjom promocijom lejbla?

Nažalost, promocija je, makar u onom valjda najvažnijem, a meni svakako najmilijim smislu, kao neke akcije uživo, za sada izostala. Dva puta su nam ljudi iz Dragstora početkom prošle godine davali termine i čak bili skroz predusretljivi oko mojih zanovetanja sa “okultnim” datumima, ali zbog niza pomenutih malera jednostavno mi je bilo nemoguće da sinhronizujem sve što je bilo neophodno – ljude,  sredstva i tajming. Da stvar bude gora i Pt/Tearpalm planovi za svirke i neke veoma zanimljive audiovizuelne događaje su iz sličnih razloga odloženi, uprkos stvarno ok podršci od elektronskih fanzina i radija (ovde moram da se zahvalim Ediju iz MjuzNjuza  i Horviju iz Terapije.net pre svih, te Nenadu i Olji iz HellyCherryja) i za moj pojam generalno dobroj zainteresovanosti ljudi. Nakon skoro godine hibernacije, sad bi trebalo da jedno po jedno polako vidi neki nastavak.

Među planovima koji su otišli na led prošle zime bili su pomenuti Dunduew/Tearpalm split, ostatak materijala koji mi je Mihajlo dao, spoken word kompilacija koja obuhvata i ljude koji se pored pisanja bave i muzikom, u raznim fazama su ostali razgovori za objavljivanje sa ljudima koje do nekih pouzdanih vesti ne bih direktno pominjao, ali mogu da kažem da sam od onda ostao u nadi da 93dot93 uvrsti u svoj katalog Mekonina, Solar, reizdanje/remaster izabranih stvari projekata Cosmomachia i Insect Human, Kolaboratora… U poslednjih godinu dana Nikola (Nežit) je pored svog autorskog doprinosa dosta doprineo priči nekim svojim idejama o kojima će još biti reči (recimo, ideja o izlasku na streaming servise je njegova i on je generalno neka vrsta slobodnog partnera u 93.93 sad) i bilo je još stvarno vrednih sugestija od prijatelja koje ćemo se truditi da ispratimo, počev od podkasta sa pojedinim autorima kao gostima, nekih opipljivih izdanja za kolekcionare i crowdfunding kampanja, dok bih ja lično stvarno voleo da 93dot93 dobije svoje književno krilo. U ovom trenutku nisam siguran šta će doći prvo, remiks album koji treba da isprati Nežitov Triad (prva traka šabačkog autora The Kekk je pristigla) ili to specijalno Tearpalm izdanje, ali svakako će oba biti soon enough.

Trudimo se da stalno imamo na umu to da se treba odupreti prevelikim frustracijama što stvari ne idu lakše. Ubeđen sam da ovakve stvari moraju da izgrade sebe kroz određeni životni vek i u tom smislu se uzdam u magareću istrajnost koja je valjda jedini kvalitet koji sam sebi potvrdio kroz svoj kreativni život. To i ok ljudi, i nešto dobro mora da se desi.

Kompilaciju odabranih traka sa 93.93 lejbla možete poslušati na Mixcloudu


93.93 na Facebooku

93.93 na Bandcampu

93.93 na Tumblru

9393_poster_a4