referencijalnost, napast našeg post- doba, do te mere ometa i stvaranje i slušanje muzike da zavidim osobama koje nemaju veliko muzičko predznanje. dok se neki bendovi ubiše da pokažu čime su sve potkovani, auf wiedersehen grade muziku od najbazičnijih elemenata. takva muzika jednostavno ugriza bliže koski i dalja analiza, pored linka na bandcamp, je verovatno izlišna. ipak, rado ću da ispadnem referenciona budala i pokušati da opišem nešto toliko očigledno kao što je zaraznost njihovog gruva.

auf wiedersehen su za mene ne samo odličan elektro rok bend, oni su i pravo čudo jer, iako su kul, njihov se koordinatni sistem poklapa sa onim groznim opštim mestom bedogradskih gitaraša, a to je fiksacija na njujork. mnogi su projektovali na njujork [od skora i na širu ameriku] svoju fantaziju o rokenrolu kao jeftinom uličarskom mačoizmu između materijalističke fascinacije soliterima i narkomanske transcedencije, koje su soc čak i kad su ‘art’ [pogotovo kad su art: “nije beograd njujork”]. ništa nije bednije od žvakanja po vah vahu, jedinom efektu koji ima beogradsko – teksaški naglasak, kao muljanje već prežvakanih pa ispljunutih duvana i fraza sa trotoara. digresija unutar digresije – tom loženju na [idejnu] sirotinju smo još od malena svedočili ja i moji najbolji drugari – sintisajzeri.

šta je onda nateralo obrve uštogljenog nju vejv šminkera poput mene da se pridignu na zvuk još jednog I♥NY benda? drago mi je što ste [iako niste] postavili to pitanje i ujedno se izvinjavam aw-u, koje lično ne poznajem, što ih koristim kao primer preko kojeg indirektno čitam bukvicu njihovim kolegama na sceni.

za početak, muzički preci aw-a su jackpot onog dobrog, zapravo pravog, inkluzivnog i afroameričkog njujorka: talking heads, esg i suicide. svi smo mi još od prvog suicide albuma u poteri za onim ultimativnim rifom od jedne note. na novom ‘hej bejbe’ albumu, aw ga sustižu sa njuhom i nagonom mladih vukova. za razliku od jednog drugog regionalnog minimalističkog potomka suicide [taman posla da imenujem, samo iskosa gledam ka zapadu], aw ne svira po receptu – za to su previše čisti. ako je pojam ‘čist’ nekada u muzici značio žanrovsko čistunstvo, u post- vremenu se, naprotiv, odnosi na čistotu od žanrovskih dogmi. triput ura za aw-ov maksimalizam koji ne zna za svete krave, i nije mu zabranjeno ništa što će da progrize žanrovske inhibicije kako bi pojačalo zarazu – byrne menja svoju gitaru za sempler od my life with the thrill kill kult, sa vegom đuskaju happy mondays a mark e smith pokušava da izgura vuču sa bine…

da je neki doc seo sa namerom da prišije nabrojane elemente, frankenštajn mu ne bi oživeo. aw-u to uspeva organski. svirka nikada nije lazy, nikada prepuštena repeticiji bezveze, gas se održava sa visokom koncentracijom, a opet slušaocu ništa ne remeti vožnju, nikakva stegnutost, ni refreni [kojih ima!], ni hiperaktivna svirka. a sve to bez ikakvog glumatanja i pozeraja [sasvim je dovoljno što pevač fizički liči na stephena mallindera iz mladih dana]. stvarno, kako naterati jednu notu da bude tako zarazno kul? šta da vam kažem, ovog šminkera su letos na svirci naterali da hedbenguje na najobičniji woodblock… sve dok pesmu nije posle 22 minuta prekinuo kovid redar i objavio ponoćni fajront.

aw je pre svega lajv mašinerija a format pesama je rejv, što u kontekstu gitara priziva tranzicionu fazu the shamen. takvim zverkama nije jednostavno uhvatiti hemiju na studijskom albumu. na ‘hej bejbe’ je to sjajno urađeno. i pored bogatstva aranžmana i zvuka [a aw su za naše prilike redak primer gitarskog benda koji svojim zvukom vlada], nikad se ne gubi fokus na rif ili gruv koji love [i vole].

zbog gorepomenutog sindroma BGDNY fiksacije, ima nečeg nepodnošljivog u svakom pomenu reči ‘grad’ u pesmama lokalnih alternativaca. aw-u se i to prašta. praktično svi tekstovi su sačinjeni od fraza koje jednako dobro funkcionišu kao flertovanje za šankom i iskrena, proživljena filozofija. čak i naizgled površan naslov albuma ‘hej bejbe’ signalizira ironiju prema amerikanizaciji pašaluka, karikaturu ispraznih priča i mačoizma, što je stav na talasnoj dužini zajedničkoj sa viagra boys i bruch, ili u lokalnim pojmovima, sa zelenim zubom [“nije njujork beograd”].

kad sam već kod praznih priča i ironije, gledam nešto svu ovu prašinu koju sam digao zadihanom tiradom. e neka ste je pročitali, upozorio sam vas u uvodu. a uistinu bi bilo dovoljno da sam rekao samo tri slova. ni soc ni doc nego…

kul.