…theme for great cities / canton / astradyne / nothing to fear / elegia / toyota city / airlane / the dancer…
80ih su među decom kraftwerka i bowieno-a instrumentali bili obavezan deo svakog albuma koji je iole pretendovao da bude ozbiljan sintpop / nju vejv. poneki kao bill nelson, eyeless in gaza i made to measure ekipa su se odvažili da odu korak dalje i urade čitave albume instrumentala. taj je korak bio naročito velik za čovečanstvo kod muzičara čiji prepoznatljiv pečat je vokal: sylvian, peter gabriel i eurythmics [1984]. a ponajviše kod sylviana jer njegove instrumentalne ekskurzije nisu bile soundtrackovi, te kao takve nisu imale ni estetsku zaleđinu koju film pruža, ni holivudski honorar koji bi [više nego] kompenzovao egzodus fanova koji ostadoše uskraćeni za svoj redovni sing-along.
u tradiciji te odvažnosti posmatram i ‘sub-object’, novi album od iv/ana. među prstima jedne [sakate] šake na koje bih nabrojao savremene sintpop muzičare čiji pečat je vokal, iv/an je kažiprst. na ‘sub-object’-u, pevača odmah prepoznajemo i bez glasa, njegov muzički jezik je izbrušen do prepoznatljivosti: uniformni, karakteristično jednostavni lego-tonovi kojima on, sveprisutan u svom odsustvu, konstruiše zvučne razglednice industrijskih pejsaža u magli. mestimično vedre melodije ipak bude setu i uspomene na stanlow od omd.
kod iv/ana je inače sjajno što ne pribegava olako teksturalnosti zvuka da bi stvorio ugođaj. on emociju češće prenosi zapostavljenim jezicima, pre arhitektonskim nego slikarskim: melodijom, transparencijom, elegantnom geometrijom, a ekspresiju zamenjuje minucioznim editovanjem i repeticijom koja nije automatska vec komponovana.
ovaj album pak, kao album atmosfere, donosi i nove momente u iv/anov zvuk: kroz celi program se provlači nešto nalik na supersaw waveform, a i obilje field recording / found sounda, mada su i te teksture organizovane u iv/anovskom apotekarski čistom, ‘pod konac’ maniru. urednošću je musique concrete pretvoren u jedan mute-ovski sterilan uradak. album najviše liči na the human league-ov ‘the dignity of labour’ ep čiji sekvenceri, uprkos referenci na gagarina, nisu zazivali kosmičke dubine koliko monotoniju fabričkog života.
tekstura je prisutna i u pratećim materijalima: tekst frederica huske koji asocira na iv/anov pređašnji instrumentalni uradak ‘nostalgia and the missing sense’ daje balardovski impersonalizovanu meditaciju o pasivnosti i povlačenju kao strategiji za objektivizaciju neprimećenog sveta, sveta površina i tekstura. nestvarna oštrina prateće fotografije nekakve sale za relaks-masažu zvukom [?] daje utisak zamišljenog prostora, situacija odiše odsutnošću protagoniste, dok njegov um posmatra scenografiju čiji je i sam deo. iv/an je našao predah u igri sub-objektivnosti.
sve u svemu, album je primer idealne simbioze etikete i izvođača. stilski čvrsto definisana tonn recordings je našla najveći zajednički delilac sa iv/anom, minimalnu nacrtnu sonometriju glatkih pastelnih površina i pravih linija, zamagljenih reverbom zrnastim od nanočestica iz atmosfere šefilda, mančestera i dizeldorfa 70ih. album je, dakle, čista balardovska inverzija. a iv/an, bude li nastavio da se ovako stilizuje, malo po malo će se redukovati na samo /.
dok sunce tone iznad rafinerije…
p.s.
u ovom kontekstu bih, pre kraja, preporučio još jedan neočekivani [uglavnom] instrumentalni album naše omiljene pevačice: ‘nepenthe’ od yva and the toy george. ili se i ona redukovala na samo the toy george?