fotografije: Milan Petrović

Za razliku od Beograda ili Novog Sada u kojima je još uvek moguće realizovati kakav-takav kreativni potencijal, u ostalim, manjim sredinama u Srbiji razgovori na ovu temu uglavnom vode ka planovima za iseljavanje, bilo u pomenuta dva grada ili “bilo gde, samo što dalje odavde”, kako se to često formuliše. Zaječar je upravo jedan takav grad. Nekada centar impozantne industrije Timočke Krajine, za kratko vreme je prešao veliki put od graničarsko-švercerske mahale u vremenu pre SFRJ, do “razvijene urbane sredine” šezdesetih i sedamdesetih i nazad u sivilo provincije, te se danas površnim pogledom na grad stiče post-apokaliptički utisak kao da je kakvo nomadsko pleme zaposelo napušteni industrijski centar.

Kulturnu politiku grada su od osamdesetih godina do danas obeležili brojni skandali i veoma loše odluke (uglavnom u vezi sa zaječarskom Gitarijadom), koji su na posletku doveli da danas praktično ne postoji kulturna institucija u gradu koja nije kompromitovana, ali su sa druge strane, redovno, bar na kratko, skretali pažnju mahale sa mnogo pogubnijih ekonomskih promašaja. Festival “Zalet” kao inicijativa zajednice, a ne vlasti, postoji desetak godina i dalje otežano funkcioniše, te iako redovno ima muzičke programe, oni ne mogu nadomestiti nedostatak slične inicijative muzičara.

“Umetnička muzika” retko izlazi van avlije muzičke škole – a čiji je odnos prema kreativnosti i lokalnoj zajednici posebno pitanje – dok sa druge strane postoji tendencija da se “neformalno” muzičko stvaralaštvo bendova i pojedinaca zarobi u neki od ponižavajućih formata “turnira pevača zabavne muzike” (nekad popularno nazivanih i “Mikrofon je Vaš”), od Gitarijade udružene sa delatnošću Vlade Jankovića Džeta do kvazi-takmičenja trenutno emitovanih na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Posledica toga je da su čitave generacije potencijalno kreativnih muzičara ostale zarobljene u davno “istrošenim” (da ne kažem dekonstruisanim) vidovima artikulacije muzičkog izraza kao što su rock, metal, pop itd. (sa svojim podvrstama).

U poslednjih tridesetak godina su se sa ovom atmosferom retki uspešno izborili. Grupa “Šaka Jada” je 1997. godine sa samoizdatim albumom Isceljenje, kao i izdanjem Oštećeni vidici (ITMM, 2000) napravila značajan pomak u zvučnom pejzažu grada, a njihova, nažalost prekinuta inicijativa, delimično je nastavljena radom (nekada) borske grupe Goribor ali i mnoštvom manjih sastava kratkog veka koji su najčešće prestajali sa radom suočeni sa dominirajućom mačo-ideologijom wannabe cock-rock heroja ili su napuštali početne ideje zarad kratkotrajnog i razume se, poražavajućeg, “pakta sa Đavolom”.

S druge strane, hip hop zajednica, kao i ljubitelji “plesne elektronske muzike”, čini se da su mnogo uspešnije odgovorili na izazove kako lokalne sredine, tako i na one koji se mogu smatrati zajedničkim muzičarima u “većem delu zemlje”. Međutim, iako zaječarski hip-hoperi imaju dobru organizaciju, redovne nastupe kao i – imajući prethodno u vidu – solidnu medijsku vidljivost (pre svega na internetu), čini se da okosnicu čitave ove scene čini delatnost Ivana Andrijaševića, poznatog i kao DJ Fokus. Ovaj kompozitor, producent, tekstopisac, promoter, organizator, vozač, kuvar i domar uspeva da više od deset godina održava u životu duh kreativnosti i optimizma prkoseći svim pritiscima i ograničenjima o kojima čitalac može steći utisak iz prethodnog uvoda (a budući da postoji velika šansa da ovo čita upravo (bivši ili sadašnji) student iz provincije, verovatno je svako objašnjenje izlišno). U redovima koji slede, DJ Fokus “iz prve ruke” govori o tome kako izgleda ostati na frontu i uspešno se boriti za muzičarsku emancipaciju i dostojanstvo (šta god to bilo).

Ivane, jedan si od retkih (ako ne i jedini) zaječarskih muzičara koji su uspeli da se afirmišu u širem regionu, a da su pritom ostali vezani za grad. Koliko ti ta pozicija koristi, a koliko otežava planiranje karijere?

Kada sam kretao u aktivno bavljenje muzikom, prvobitna namera mi je bila da na što realističniji način uhvatim ambijent lokalne sredine, detaljno ga analiziram i interpretiram kroz muzičko-scenski akt koji će biti podjednako prihvatljiv kako lokalnom tako i „vanjskom” auditorijumu. Bio sam i ostao uverenja da određena doza univerzalnosti mora da postoji u muzičkom „proizvodu’’ kako bi se izbegao scenario da to čime se autor bavi postane isključivo lokalna senzacija. Otuda, grad je idejna baza mog muzičkog delovanja, a princip i metodologija rada omogućavaju da se to čime se bavim čuje i, na koncu, prihvati van lokalne zajednice, pa čak i van jezičkih, političkih i kulturnih granica. Možda i slučajno mi je dodeljena uloga da budem vodeći protagonista alternativne/underground ponude u gradu, u odsustvu drugih inicijativa, kako pojedinaca tako i organizacija koje se, deklarativno, time bave. Danas, vezanost za grad se ogleda u tome da povremeno sudelujem u organizaciji muzičkih događaja na kojima priliku da pokažu svoje muzičke ideje imaju lokalni „pioniri’’ i „seniori’’, pojačani gostima iz drugih gradova i država, takođe uz moj periferni muzički doprinos. Vremensko-finansijska komponenta organizovanja ovakvih skupova neretko biva iscrpljujuća, ali usputno masterirajući dinamiku i intenzitet bavljenja time, još uvek uspevam da uspostavim ekonomski i racionalni sklad.

Sudeći po vestima koje dolaze do šire muzičke javnosti u Srbiji, tvoje delovanje je čini se trenutno okosnica života lokalne scene, budući da radiš kao organizator koncerata. Kako postižeš da se izboriš za svoje mesto i kakav je odnos lokalne vlasti prema tvojoj inicijativi (i njoj sličnim ukoliko postoje)?

Borba je od prvog dana „partizanska’’, neretko i na prepad. U nedostatku konvencionalnih koncertnih prostora pribegavam alternativnim mestima poput sala mesnih zajednica, napuštenih fabričkih hangara, zaboravljenih gradskih kafana, nekošenih poljana, krovova zgrada, magacina, podvožnjaka… Prevozna sredstva (ponekad i bina) su iz sfere građevinarstva i poljoprivrede – freze, kolica, „japaneri’’, prikolice. Na nedostatak „infrastrukture’’ trudim se da gledam podsticajno, gde će kvalitet muzičke ponude to nadomestiti. Možda su i ti prostori i sveopšti ambijent komplementarni sa našom muzičkom istinom i na taj način dodatno doprinose stvaranju harmonije i saglasja. Vlast generalno na nas, kao grupu od 100+ mladih ljudi zarobljenih u civilizacijskom tjesnacu, gleda sa podozrenjem, ali, još uvek, ne preduzima korake koji će za posledicu imati gušenje naše tihe bune, upravo iz razloga što je ona u osnovi pacifistička, borba za komad kosmosa, a ne tuđe teritorije, imetka ili profita. Ako ikada neki širi auditorijum pokaže interesovanje za ono čime se bavimo, to će, verovatno, za posledicu imati i to da vlast dublje uđe u suštinu našeg delovanja, a to je scenario koji nije izvestan.

Da li možeš da opišeš svoje strategije opstajanja na sceni – kao organizator i kao muzičar? Gde i na koji način dolazi do preklapanja ovih aktivnosti i kakve su posledice?

Zvaničnu strategiju nemam, niti je prisutno neko dugoročno planiranje. Više sam orijentisan na ono što mogu da uradim danas, ovog meseca, najviše par meseci unapred. Sveopšta budućnost je, čini se, postala vazda neizvesna, pa, shodno tome, krojim svoje muzičke planove. Ovog meseca se navršava 13 godina otkako sam prvi put stao na binu i upalio dva gramofona i mikser. U to ime, zakazao sam još jedan muzički skup u matičnom gradu gde ću posetioce provesti kroz sve žanrove koje sam kroz ove godine dotakao. Moja formula opstanka je podosta jednostavna, kao i sam muzički izraz, a ogleda se u tome što sam dosta pažnje polagao stvarima kao što su doslednost, nadgradnja, kontinuitet i duboko verovanje u rad. Kao organizator, izazov je prilično veći, jer tu neretko vagam i sa ekonomskim parametrima koji ne idu „ruku pod ruku’’ sa našim muzičkim aktom, imajući u vidu netržišnu orijentisanost naše celokupne ideje, kao i netržišni potencijal ovog vida glazbe. Iz tog razloga su događaji skromniji u produkcijskom i marketinškom smislu, ali mi je ambicija, opet, da se događaj maksimizuje programskom ponudom. Ipak, uzimajući u obzir sve socio-ekonomske prilike, mogu reći da sam prilično zadovoljan,kako na muzičkom tako i na organizacionom polju. Kombinujući aktivno muzičko učešće i organizaciju događaja, vremenom sam postao „ekonomski šaman’’, po rečima jednog bliskog prijatelja.

Da li je projektno finansiranje koje je danas dominantno, dovoljno kako bi se održala lokalna scena poput zaječarske? Kakav je tvoj odnos kao muzičara prema NVO i kakva iskustva imaš iz drugih sredina?

Ispostavilo se da je projektno finansiranje delom svrsishodno, u smislu da može da zadovolji trenutne potrebe pučanstva za nekim sadržajima/proizvodima , ali manjka dugoročnosti i, najbitnije, samoodrživosti, pošto novac iz projekata istekne. Ako govorimo o (samo)održivosti i dugoročnosti, onda prvenstveno mislim na samoorganizaciju kako muzičkih stvaraoca tako i uživalaca, u cilju kreiranja potrebnih uslova da se stvori sredina koja je podsticajna, nezavisna i, u svakom smislu, izuzeta od cenzure, a ujedno ima i ekonomsku bazu koja će, u materijalnom smislu, pružiti održivost. Situacija u ovom gradu je nešto kompleksnija zbog činjenice da je po sredi proces deurbanizacije koji se sa protokom vremena intenzivira. Drugim rečima, broj ljudi trajno naseljenih u gradu dramatično opada, a samim tim i broj ljudi koji pokazuju interesovanje za ono čime se mi, kolektivno, bavimo ima isti (negativan) trend. Nosioci i protagonisti ovih ideja bi, u idealnom scenariju, trebalo biti mladi ljudi, a njih je u ovoj sredini sve manje. Iskustva suseda iz zemalja bivše SFRJ pokazuju da je primena ovih ideja moguća, gde su, u početnim fazama, sredstva stizala iz projekata/investitora, a kasnije su pojedinci ili organizacije same preuzele vođenje i finansiranje tih prostora (galerije, ateljei, koncertne dvorane…).

Na koji način sredina utiče na tvoju stilsku orijentaciju i generalno usmerenje koncerata koje organizuješ?

Sredina u kojoj me ovaj intervju zatiče nimalo nema uticaja na moj stilski izraz. Na tome insistiram još od ranih dana iz razloga što bi duh svakodnevice dakako bio osetan čak i u tom muzičkom segmentu, a to je u koliziji sa načelima kojim se vodim radeći muziku. Ako već ne mogu da se izmestim geografski, uvek dam šansu tom eskapizmu na mentalnom nivou. Ako napravim kratku retrospekciju, vođen ovakvim načelima, neretko sam bio vesnik novih muzičkih stilova u ovoj uspavanoj provinciji, prvenstveno misleći na trash rap, dubstep, digital dub, drum n bass, tropical bass. Kada je reč o koncertima, onda se trudim da napravim balans izmedju eksperimentalnog i konvencionalnog, imajući na umu očuvanje „kritične mase’’ na događajima. Vremenom sam spoznao do kojih razina mogu da idem sa uvođenjem novina, odnosno, koja je „elastičnost’’ događaja – do koje mere mogu da idem sa inovacijama, a da broj gostiju ostane nepromenjen.

Budući da imaš uticaja na formiranje ukusa jedne zajednice, kakav je tvoj odnos prema ograničenjima koje muzičari postavljaju pred sebe iz bilo kojih razloga – od političke (auto)cenzure do “uzdržavanja” u kreativnosti zbog “straha” od reakcije publike? Kako bi opisao odnos otvorenosti/inkluzivnosti i muzike (u bilo kom smislu)?

Mišljenja sam da već ima previše cenzure i segregacije u spoljnom svetu, pa ove muzičke skupove koristim da proglasim neku „eksteritorijalnost’’, odnosno da se izmestim iz ovih opustošenih poljana i stvorim publici i sebi jedan mikrosvet u kome su sveprisutni mir, ljubav, uzajamno poštovanje, jedinstvo. Otuda zastava SFRJ na svakom skupu u kome sudelujem, kao simbol gore navedenog. Takođe, pristalica sam prakse da publika slobodno može da stoji/pleše na bini, upravo u prilog tome da ne sme na igranci biti zabranjenih zona, već da su muzički izvođači i uživaoci jedna neotuđiva celina. Muzika je dinamična – neprestano menja stil, teksturu, format… To je izazovno ali i obavezujuće, u smislu očuvanja konzistentnosti izraza (da muzička nadgradnja jednog autora prati logički sled i ostane verna baznim idejama od kojih je i potekla). Kada muzički izraz stasa stilski i dobije svoj pečat, onda je autor slobodan da unutar toga eksperimentiše, inovira i iznova tumači svet oko sebe, bez bojazni da će ostati bez kritičnog auditorijuma. Na kraju, nisam ni kretao u muzičke vode sa master planom koji uključuje regrutovanje šireg auditorijuma, već mi je primarna stvar održavanje pažnje tačno one populacije sa kojom sam u saglasju na mnogo široj razini od same muzike.

Kada je reč o organizaciji koncerata, opredelio si se za program tokom cele sezone umesto veoma popularne (i jednostavnije/finansijski izvesnije) forme “festivala” čiji je efekat, čini se, prolazan. Tvoj pristup će svakako ostaviti trajnije posledice po muzički život zajednice, međutim, kako u takvim situacijama prepustiti ličnu inicijativu kolektivu? Da li ti to deluje moguće u perspektivi?

U sveopštem bavljenju muzikom, posebnu pažnju polažem na kontinuitet. To je ono što, naposletku, omogućava dugoročnost i ostavlja dublji trag u zajednici u kojoj se (muzički) deluje. Festivali jesu prilika da se jednom, najčešće godišnje, dovede neko „zvučnije’’ ime ili kreira kulturna ponuda koja je prilično intenzivnija nego u toku ostalog perioda u godini, ali se nikako ne sme oslanjati isključivo na takav vid delovanja. Mudrost je osmisliti program koji nije finansijski i organizaciono previše zahtevan, a ipak ima u sebi dozu održivosti, koja će omogućiti da to ima vek koji je sezonski ili traje tokom cele kalendarske godine. Kako bi se do toga došlo, pojedinac treba u potpunosti spoznati lokalne tržišne uslove i imati dovoljno kontakata sa srodnim muzičkim stvaraocima u regionu, i sve to treba artikulisati na način koji će za proizvod imati, recimo, jedan muzički serijal. Imajući u vidu da je takav serijal pod mojim vođstvom upravo okončan (Mahala Bounce!), šira lokalna muzička ekipa je preuzela inicijativu i nastavila putem koji je trasiran gore pomenutim serijalom. Da li je takav transfer održiv, vreme će pokazati. Nadam se najboljem. U sličnim provincijskim sredinama, svedok sam da su, ipak, ovakve inicijative vezane isključivo za entuzijazam pojedinaca.

Svojevrsnu uvertiru u koncertnu sezonu si napravio objavljivanjem druge kompilacije “Vizija nije stala” kojom si obeležio desetogodišnjicu ove, kako se ispostavilo, antologije zaječarskog hip hopa. Kakvi su tvoji utisci o tom izdanju i kako bi opisao njegovo mesto na srpskoj rep sceni?

Polazna ideja bila mi je da ovim izdanjem ujedinim stariju i mlađu rep gardu, kako slušalačku tako i izvođačku, ali i da iniciram nove autorske procese među lokalnim rep snagama. Dakle, ovo izdanje trebalo je, u osnovi, biti podsticajno, ali u tome se nije uspelo – svega par novih pesama je od prošle godine do danas ugledalo „svetlost’’ YouTube-a, i to iznova u istoj formaciji –„mladi sa mladima, stari sa starima’’. Takođe, koncertna promocija i tribina vezana za ovo izdanje prošli su ispod očekivanja, u smislu interesovanja javnosti za ovaj deo našeg rada. Na kraju, izostala je podrška organizacija i pojedinaca u regionu koji se bave promocijom hip hop muzike. Ispostavilo se da je, ipak, prvo VNS izdanje bilo prekretnica u lokalnom razvoju hip hopa, a da je ovo potonje, u postupku reanimacije, krahiralo. Opet, upitno je da li je moguće ovu kompilaciju staviti u poredbenu ravan sa ostalim izdanjima na nivou države, jer je stilski podosta drugačije, čak i arhaičnije, a tematski dobrim delom vezano za lokalne uslove. Rep se u ovom gradu izgleda jedino može tumačiti u lokalnom kontekstu, jer se sa ovom sredinom u potpunosti saživeo.

I za kraj, “mesto za Vašu reklamu”, koji ti nastupi predstoje kao izvođaču i kao organizatoru?

Budući da je „Mahala Bounce!’’ serijal upravo završen, prorediću svoje muzičko učešće u gradu neko vreme. Ipak je period od 5 meseci aktivnog angažmana prilično intenzivan interval vremena za lokalni auditorijum – previše informacija, a malo vremena za procesuiranje. Naravno, ne predstoji mi period odmora, već ću se u bliskoj budućnosti usredsreditina bavljenje muzikom u produkcijskom smislu. Namera mi je da u narednom periodu objavim jedan Tropical bass/Balkan EP, kao i par „regularnih’’ drum n bass singl izdanja. Od nastupa jedino imam potvrđeno gostovanje na Membrain festivalu (avgust 2017), u napuštenim JNA avio hangarima na obali Jadrana pokraj Šibenika, gde sam bio gost i lane. Organizaciono se vraćam staroj, dobroj gerili.

Do pobede!

 

 

DJ Fokus na Facebooku  /  Soundcloudu