Marko Milićević, autor emisije Lost in Forest na Popscotch radiju predstavlja vam 15 omiljenih izdanja iz 2016. godine koja su mu proširila svest i savest i dobro utoplila srce.

Multikulturalna elektronika, elektroorganska produkcija, šamanski downtempo, modularni sintisajzeri koji sreću renesansne instrumente i Ondes Martenot , paragvajska harfa i još mnogo otkrića.

Futuristički folk za neinicirane !

 

15. VA – VOODOOHOP: ENTROPIA COLETIVA I (VOODOOHOP)

Transnacionalni elektro-organski kolektiv Voodoohop, sa uporištem u Sao Paolu, a u nomadskom duhu lake mobilnosti ka evropskim pozornicama, formirali su evropljani, francuski muzičar Français Laurence i nemački producent Thomash. Tamo su, sa lokalnim didžejevima i producentima (od kojih su na kompilaciji zastupljeni EXZ, R Vincenzo, Peter Power, Psilosamples…) počeli da organizuju underground žurke, vizuelne događaje i performanse u okviru kojih su se mešali brazilski ritmovi, plesovi i bogato muzičko nasleđe sa evropskom elektronskom muzikom. Ove godine su nas obradovali sa dvočasovnom kompilacijom muzike nekih od producenata, plesača i vizuelnih umetnika koji su okupljeni oko ovog eksperimenta i načina življenja, koji su nazvali “multisenzornim tropskim kabareom”. Mešajući tradicionalnu muziku sa svih meridijana i etno instrumente sa šamanskim downtempom i usporenom psihodelijom,  svaka od ovih muzika je zvučala kao dobroćudni početak neke nove ere, u okviru koje (bi)smo bili ohrabreni da transponujemo neke od svojih kolektivno utopijskih, multikuturalnih snova u stanje blažene klupske entropije.


14. VA – CONFLUENCIAS I: SELVA / CONFLUENCIAS II : MONTANA (SHIKA SHIKA)

Shika Shika je jedan od najuzbudljivijih lejblova za južnoameričku downtempo i house muziku, koji su pre godinu dana lansirali britanac Robin Perkins, koji živi u Meksiku i stvara muziku pod pseudonimom El Buho, i Agustin Rivaldo, elektronski muzičar i lutijer, poznatiji kao Barrio Lindo. Na dvema konceptualnim kompilacijama vode nas na zvučna putovanja kroz tropske prašume i planine, i predstavljaju nam producente iz 12 zemalja koji su se ujedinili u stvaranju ovih evokativnih i ancestralnih vizija. “Selva” nas uvodi u dolinu Amazona sa neizbežnom panovom frulom i laganim tropskim house ritmovima, dok nas producenti Kraut i Populous omamljuju sa anđeoskim vokalima pevačice Bachan i tribalnim perkusijama i inkantancijama domorodaca oko logorske vatrice u “Guadeloupe”. “Montana” nastavlja sa nešto konkretnijim house produkcijama, toplijim etničkim zvukom Guazu i prelepom vokalnom uspavanke Kaleeme, da bi u nastavku imali prilike da čujemo i dva ekvadorska projekta koji su trenutno vrhunci internacionalne elektroorganske produkcije, producenta Nicolu Cruza i njegovu muziku marimbe 21. veka, u duetu sa Robinom i Agustinom u njihovom projektu “History of Colour” i Daniela Lofreda Rotu (Quixosisa) koji nam se predstavlja u najelektronskijoj produkciji, blaženom lounge snu iz modularnog arpeđiatora, temi “Siete Cruces”. Više nego obavezna lektira!


13. COSMIC NEIGHBOURHOOD – COLLAGES II (KIT)

Bristolski ilustrator i muzičar Adam Higton u 2016-oj je nastavio svoja kolažna putovanja u imaginarni svet Kosmičkog susedstva i njegovih stanovnika, koji su se u nešto optimističnijoj epizodi Zone sumraka, imaginarnim toboganom, a na našu veliku sreću, preselili iz njegove mašte na novu kasetu izdatu za DIY etiketu Kit. Zvučeći kao epizoda BBC Radiofonijske radionice koja se emitovala na radiju u bašti Virdžinije Estli, dok je u pozadini ekscentrični dečak Adam vrteo i usporavao tejp lupove soundtrackova opskurnih BFI animacija iz 60-ih, Collages II ne manjka za ovim benevolentnim i magičnim karakterima. Kao neka vrsta auralnog dnevnika koji dokumentuje njihove svakodnevne aktivnosti, Collages II meša nostalgične elektronske muzičke elemente, zvuk modularnih sintisajzera, otkačene semplove i  pesmice iz dečijih programa sa mnogo delaya i obrnutih ambijentalnih lupova. Atmosferična putovanja se samo nižu, kroz bezbrižnu atmosferu kućice u kojoj stanuju elfovi, i  skakanja na bunk krevetima na kućici na drveću na koje povremeno sleću vilinski konjici koji pričaju. Album sa tolikom lakoćom prevodi autorov fantastični unutrašnji svet, na način koji će istopiti neka srca i vratiti osmehe na lica.


12. MARIA USBECK – AMPARO (LABRADOR)

Amparo je album koji govori o povezivanju sa (svojim) korenima kroz muziku, te nije neobično da je bruklinska kantautorka i rođena ekvadorčanka Maria Usbeck izabrala formu u kojoj se spajaju etnička i indigena instrumentacija i moderna produkcija oličena u isprogramiranim sintovima i bitovima elektropopa. Već nas uvodna numera “Isla Magica” na zavodljiv način uvodi u zvuke romantične lagune i izolovanog ostrva, sa hipnotičnom marimbom i produkcijom koja ima atmosferu exotica albuma koji su orkestrirani u intimnijoj, bedroom pop produkciji. “Camino desolado” spaja sanjive vokale. nežne tonove harfe, andsku frulu kenu i marimbu na način koji će vas ostaviti bez daha, dok je “Jungla inqueta” povratak iz plaže u tropsku prašumu, sa tribalnim perkusijama, dubokim basom i ksilofonom. Na sličan način na koji Juana Molina gradi kompozicije, i Usbeck koristi repeticiju, mantrične vokale, i nepredvidljive perkusivne i akustične aranžmane, iako su njene kompozicije manje amorfne i više uronjene u pop etos, za razliku od Molinine minimalističke folktronične avangarde. Još jedna fuzija zapadnjačke muzike i južnoameričkog nasleđa, koja najbolje zvuči kada je u potpunosti integrisana na albumu. 
 


11. ZAMBO 1492 – SERENDIPIA (FRENTE BOLIVARISTA)

“Serendipia” je konceptualni EP čileanskog muzičara Baltazara Solar Russ-a koji je u potpunosti proizveden na instrumentaciji koju je Russ snimao i semplovao.  On nas u ovih pet kompozicija vodi na putovanje u njegov “Novi svet”, svet rajske apstrakcije i neokrnjene prirode, i putem snimljenih objekata (vokalni semplovi, terenski snimci religijskih predmeta, kamenja i grančica) ostavlja mrvice u džungli i dočarava afro-indoamerićke pejzaže sa vrlo opipljivom atmosferom. Kolektivna sećanja i snovi su filtrirani kroz auru naivnosti i čistote, dok nam Russ priča priče o životima afričkih robova i američkih indijanaca, duboko povezanih sa zemljom i korenima, u kontrastu sa bezumnim nasiljem i diskriminacijom evropskih kolonijalista, stvarajući neku novu interkulturalnu energiju i reviziju kroz ovo auralno antropološko putovanje u prošlost. Na albumu se može čuti vrlo sofisticirana produkcija, ponekad i sa gličastom elektronikom, sa akcentom na snene melodije na kalimbi ,perkusije i frulu kečua indijanaca, tarku, koja je vrlo prisutna i na singlu “Cortejo” koji je najavio izlazak ovog albuma na Bandcampu.


10. HISTORY OF COLOUR – CALIDOSO (SHIKA SHIKA)

Još jedno sjajno izdanje na Shika Shika etiketi je druga saradnja između osnivača iste.  El Búho i Barrio Lindo su započeli saradnju preko interneta i prvog albuma koji su izdali 2014-e za vodeću etiketu za novu južnoameričku muziku, ZZK. Na “Calidoso” nastavljaju sa suptilnom magijom sa prvenca, koji i dalje više naginje ka Barrio Lindovim ambijentalnim i downtempo zvucima nego El Buho-vim dubokim dab produkcijama i epskim remiksima neretko opskurne tradicionalne muzike, ansambala panove frule i svih vrsta kumbije,  od Kolumbije do Meksika. Producenti su našli idealnu tačku u kojoj se ukrštaju njihova interesovanja, pa se zvuci neizbežne marimbe i semplovi organske muzike polako komešaju na ovom slow bpm plesnom podijumu. “Rumba Juankita” je obrada, odnosno remiks istoimene numere od “Grupo Bahia”, kolumbijskog benda koji izvodi pacifičku muziku u instrumentalnom izdanju, dok se u “Fiebre” mogu čuti i Rivaldovi produhovljeni vokali, a u antropo klupskom snu “Jineteada” razloženi domorodački vokalni semplovi.  Muzika je retko zvučala ovako toplo, meditativno i relaksirano.


9. INTICHE – MANANTIAL (FOLCORE)

Novo izdanje muzičara iz Argentine koji živi u Berlinu verovatno je njegovo najkoherentnije i najkompletnije izdanje do sada. Stil muzike koji je nazvao “electronativo” a koji se na prethodnim izdanjima mešao sa različitim formama EDM-a, tehna i neretko nam isporučivao pravu energetsku bombu na ovom izdanju je prošaran sa više downtempo dinamikom (poslušajte “Trenzas” sa minimalnim kumbija ritmom i uspavljujućim sint tonovima, ili “Alumapu”, sa laganim ritmovima i prelepom melodijom na fruli koja nestaje u reverbu). Frenetični plesni podijum je i dalje prisutan, pre svega u dve saradnje sa Rodrigom Gallardom iz poznatog argentinskog elektrofolklornog benda Matanza (na youtubeu možete videti njihov nastup u Boiler Roomu, u kome kombinuju sviranje panove frule i kene uživo) na živahnoj “Nuestre Madre Tierra” (Intiche često naglašava magnetsku vezu njegove muzike sa svim živim bićama, prirodom i dusima predaka) i fantastičnoj “K’usillu” koja je verovatno numera uz koju sam najviše puta zaplesao ove godine.


8. DJ MARFOX – CHAPA QUENTE (PRINCIPE)

Prvi put kada sam čuo “2685” bio sam blago rečeno, u stanju šoka. Sa bizarno brzim BPMom, koji je negde rame uz rame sa ludačkom marimbom u Shangaan Electro stilu, ova traka je kombinovala šizofrenu frulu, amfetaminski tehno i bubnjeve na način koji je zvučao sveže, čak i za producente divljeg kudura, koji su u okviru portugalskog undergrounda u prethodnom periodu dekonstruisali afro tribalne angolske uticaje kroz poetiku geta lisabonskog afro hausa. DJ Marfox je svakako jedan od najinovativnijih producenata kada se radi o ovim plesovima u novim oblicima i fuzijama, koji mogu biti i sporije ritmičniji i romantičniji, poput tarahinje, koja je u njegovom aranžmanu bliska futurističkim sint trenucima dvojca Bison & Squarefekt (“Tarraxo Everyday”, koja figurira kao najsporija i najsenzualnija stvar na albumu). “Unsound” nas čašćava sa debelim basom, u stilu Zouka, i teškom artiljerijom bubnjeva i perkusija koji nas vraćaju u mračniju i napetiju stvarnost geta

 
7. SANTI & TUGCE – EL REGRESO DE GALLITO (FRENTE BOLIVARISTA)

Santi & Tuğçe su duo koji čine paragvajski producent Santiago Ferreira i turska pevačica Tuğçe Kurtiş, koji žive i prave muziku u Njujorku. Na prethodnim izdanjima su se bavili kreiranjem novih elektronskih aranžmana i “globalnih” bitova za tradicionalnu muziku južnoistočne Turske i područja Balkana, dok je El Regreso Del Gallito u potpunosti rezervisan za raskošni zvuk paragvajske harfe, ali i još mnogo lokalnih južnoameričkih melosa. Svi trenuci na albumu su maksimalno  hitični, od naslovne numere, sa prelepim novim čitanjem paragvajske polke “Gallito Cantor” koja govori o misterioznom putniku koji se vraća u svoje “selo”, preko “Dona Antonije” koja priča priču o travarki koja svaki dan prevaljuje veliki put da bi sa svojim biljčicama lečila svaku boljku lokalnog življa, od slomljenog srca do depresije. Album zatvara magična uspavanka “Recuerdo de Ypacarai”, poznata paragvajska guaranija, lagana i melanholična folklorna pesma, koja zatvara pun krug na albumu od vesele polke sa početka,  a oda je istoimenom jezeru po kome je nazvana. Santi & Tuğçe su i dalje dosta nepravedno u undergroundu, ali bi sa ovakvom produkcijom i u nekom drugom vremenu bili proglašeni najuzbudljivijim poduhvatom u novoj latinoameričkoj muzici posle Gotan Project.


6. PLEVNA – PLEVNA (FUTURE NUGGETS)

Rumunski kolektiv Future Nuggets već par godina izbacuje najsvežiju i najuzbudljiviju muziku u ovom delu Evrope, od Sounds of the Unheard kompilacija koje mešaju dub, psihodeliju i progresivne zvuke sa folkom, preko minimalističkog pop čitanja manelea u muzici Raze de Soare (svadbarske (romske) muzike sa turskim,grčkim i arapskim uticajima, koja je pandan turbo folku u Srbiju, talavi na Kosovu i čalgi u Bugarskoj) ili instrumentaloj groznici Steaua de Mare, čiji je osnivač Horatiu Serbanescu, koji je ove godine objavio i prvi EP pod imenom Plevna. Na samom coveru albuma se vidi arsenal sintisajzera iz njegovog studija, ali je zvuk koji nam prezentuje zaista jako teško definisati, i najbolje bi se mogao opisati odrednicom “Outernational” po istoimenom festivalu u Rumuniji koji nam dovodi nove vizije elektro/improv/prog folklora bez granica. Mešajući lokalne i orijentalne folklorne uticaje, prelepe melodije, bas i kosmička sint putešestvija, “Dunarea” i “Gazelei Spirit” nas pogotovo vode na euforična putovanja u nepoznato i familijarno od kojih se stvaraju veličanstveni žmarci.


5. RAZEN – ENDRHYMES (K-RAA-K)³)

Endrhymes je po instrumentaciji možda i najveća anomalija na listi, ali ne samo na listi već i uopšte,  i album koji je sa velikom lakoćom spojio zvuke modularnog sintisajzera sa katarzičnim folk i dron sazvučjima. Ovaj album doslovno nije zvučao kao bilo šta pre, a verovatno i posle njega. Belgijski trio, koji čine Kim Delcour, Brecht Ameel i David Poltrock, se upustio u dugačke minimalističke dron improvizacije koje su evocirale velika prostranstva i zvučale liturgično i distopijsko u isto vreme. Od masivne “Reaper” koja kombinuje ekstatični dron gajdi i zvuke modularnog sintisajzera do košmarnog zavijanja Ondes Martenota, ranog elektronskog instrumenta koji zvuči kao zemaljskiji i puniji teremin  u “Piper” do orijentalističkih zvukova srednjovekovnog duvačkog instrumenta šalmaja na “Sleeper”, Razen nam na četiri trake predstavljaju atipični i nebrušeni elektroorganski zvuk, miks renesansnog i ranoelektronskog,  koji je i posveta monumentalnim radovima minimalističkog kompozitora Louisa Andriesena.


4. KAITLYN AURELIA SMITH – EARS (WESTERN)

Život Kaitlyn Aurelie Smith zvuči kao utopistička bajka. Njeno odrastanje na ostrvu Orcas , komšija iz ostrvske kolonije koji joj pozajmljuje modularni sintisajzer Buchla 100 na ekspanziju i transformaciju njene muzičke svesti, nastavljanje tradicije žena sa sintisajzerima koje unose kosmički vibrirajuće i živahne tonove u strogi i dosadni profesionalizam i eksperimente analogne elektronske muzike (njena saradnja sa Suzanne Ciani, u mojoj knjižici je jedan od muzičkih događaja godine). Ona u ovom svemirskom brodu u dužem periodu svakodnevno konstruiše novi patch i ispituje mogućnosti ove teško naštimujućoj napasti, u 12 modula bez sekvencera, sa dva oscilatora koji joj pulsiraju na uvce, kako ona to tvrdi, u bogatom minimalizmu dve note. Komponujući uz upliv vizuelnih okruženja i inspiraciju iz prirode, njena pomahnitala arpeđa su puna živosti i klijanja – ilustrovaćemo to kosmičkim bubrenjem misterioznih biljaka sa drugih planeta, a glas moduliran tako da podseća na dobroćudnog ženskog kiborga, koji u ovom SF romanu dolazi vremenskom mašinom iz budućnosti da nam predoči neke tehnohumanističke mudrosti kojih naša civilizacija još nije svesna.


3. LIDO PIMIENTA – LA PAPESSA (SELF RELEASED)

Na kolumbijsku pevačicu Lido Pimientu prvi put sam naleteo na kultnom albumu “Amansara” argentinskog superstara Chancha Via Circuito. Jardines , koja se može čuti i na ” La Papessa” u drugačijem i manje dubby aranžmanu bila je dobar uvod u njeno stvaralaštvo ali i ovaj album, koji je komponovala prethodne tri godine. Njeno domorodačko poreklo, sa majčine strane (pleme Wayuu, koje živi u pustinjskom regionu La Guajire u Severnoj Kolumbiji, a čiji je opstanak ugrožen privatizovanjem reke Rancheria, što je uvod u spori genocid nad ovom etničkom grupom) značajna je stavka u muzici ove samohrane majke koja je neretko vrlo politička i društveno s(a)vesna, baveći se temama od feminizma do prava seksualnih manjina. “Agua” otvara album sa ekscentričnom sint produkcijom i usemplovanim analognim perkusijama, sa proglasom prvosveštenice koja protestuje protiv globalne krize (indigenih grupa) sa vodom, dok nas marširajući ritmovi, duvački orkestar i egzaltirajući gospelni vokali na “QQTVB” uvode u mozaik nepredvidljivih aranžmana koji će još više eksplodirati na njenom trećem albumu za koji Lido tvrdi da trenutno zvuči kao “industrijalni regeton”.


2. LASCIVIO BOHEMIA – AFRO ANDES EP (EDMOON)

Afro Andes EP je jedan od par prošlogodišnjih albuma samoproklamovanog multikulturnog utopiste Eduarda Zambrana, bivšeg studenta nacionalne muzičke akademije u Ekvadoru, koji meša suptilne elektronske zvukove sa tradicionalnim pesmama afroekvadorskih zajednica nastanjenih u Esmeraldasu, sa velikom upotrebom marimbe i kununa. Kuriozitet je da je 2015-e UNESCO proglasio muziku marimbe i tradicionalne pesme i plesove južnopacifičkog dela Kolumbije svetskom kulturnom baštinom, a otad kao da kreće i novi talas producenata koji spajaju zvuke marimbe sa novjim elektronskim žanrovima. Eduardo već godinama istražuje sve oblasti muzike, od evropske elektronske i eksperimentalne muzike (pod pseudonimom Edu Forest izbacuje predivni melodični house), preko afričkih ritmova do remiksa kumbije, denshola i regetona, koje su u potpunosti produbile njegovu već supereklektičnu muzičku ličnost  Teško je izdvojiti bilo koju numeru sa albuma koji meša tropski bas, afro perkusije i prelepe domorodačke pesme i doslovno baca u trans. Afro Andes je neverovatno empatična i srdačna produkcija i album koji zvuči kao polimatski elektronski folk budućnosti i toplo savetujem da ga preslušate od početka do kraja.


1.QUIXOSIS – TELAR (FRENTE BOLIVARISTA)

“Telar” je poslednja i najklupskija produkcija Daniela Lofreda Rote, ekvadorčanina italijanskog porekla, koji nam na ovom albumu isporučuje kompleksnost, kontradiktornost i auru misticizma (reinterpretiranog) lokalnog folklora. Zamišljen je kao konceptualno izdanje koje istražuje ritmičnost muzike severnog Ekvadora ali i konflikt između lokalne mestizo i domorodačke kulture koji je pretočen u istraživački, multikulturalni zvuk izdanja. Uronjen u etos analogne elektronske muzike i modularnih sintisajzera, na ovom albumu se udružuje sa ekvadorskom pevačicom Huairom koja peva sa skoro transcendentalnim zanosom na dve epske trake. “Velo” , kombinuje tradicionalni melos Ekvadora (albazo) i iranske inkantacije kao iz repertoara sufi mistika, a “Aguas Que se Bifurcan” takođe zvuči tradicionalno, sa tribalnim ritmovims prevedenim u njihovo digitalno obličje. Druga polovina albuma je rezervisana za nešto manje intenzivne muzičke ideje, zviždukavu temu harmonikaša Atawallpe “El Chirisiki” i modularni arpeđo teme “Siete Cruces” sa kosmičkim tonovima. Rota je blizak futurizmu njegovih italijanskih korena, ali u potpunosti opčinjen i obujmljen ekvadorskim folklorom, što je naizgled šizofrena pozicija koju razrešava u izjavi godine:

“Želeli su da proizvedu muziku budućnosti, kidajući sve veze sa prošlošču, preko estetike koja je vodila u fašizam. Shvatio sam da sam koristio sintisajzere i da sam se pritom odricao svog identiteta, tačnije završio sam bez ikakvog identiteta. Ali sam se kasnije, pod imenom Quixosis povezao sa svojim korenima, koristeći na subverzivan način iste mašine koje su izumljene da bi se lišili prošlosti ,kako bih sačuvao tradicionalno (muzičko) nasleđe Ekvadora. “Subverzivan” način tako da se ono što je marginalno ugrađuje u većinsku kulturu, a ne u suprotnom pravcu. Koristimo jezik zapadnjačke elektronske kulture da bi ispričali priče o tradicionalnoj muzici, i sami sebi, tj latinoamerikancima, a ne nekom britanskom antropologu, ili da bi to zavšilo u nekom muzeju, jer je to živ razgovor između mnogo ljudi.”