Zoran Aleksić – Običan dan u životu praslikara

Ovom prilikom pričamo sa Zoranom Aleksićem, slikarom, muzičarem i multimedijalnim umetnikom, o putujućem perfomansu “Običan dan u životu praslikara”, koji je do sada izvođen u Beogradu, Pirotu i Zlatiboru u okviru festivala “Zalet 2016”. Zorane, možete li nam reći više o samoj ideji ovog performansa u kojem su objedinjene različite umetničke prakse, poput  književnosti, muzike, slikarstva, video arta i glume?

Ideja da uradim performans počela je da se razvija nakon razgovora sa Irenom Krešić, baletskim kritičarem, nakon što je čula snimke muzike na kojoj sam tada radio. Njena ideja je bila da uradim „to nešto“ sa  čime bih se predstavio na „INFANT“ festivalu u Novom Sadu. „To nešto“, bilo je u tom trenutku sasvim neodređeno, ali doživeo sam ga profesionalni izazov na kome sam radio narednih godinu dana, do prvog izvođenja u „Ciglani – Klubu ljubitelja teške industrije“ u Beogradu. Težio sam da pomirim različite forme, počev od likovnosti, od koje sam krenuo, pa do muzike, plesa, teksta i scene. Zahvaljujući tome, na kraju je ostalo neprocenjivo iskustvo u suočavanju sa umetničkim formama koje tada nisu bile u fokusu mog stvaralačkog interesovanja.

Sa druge strane, radeći na performansu osećao sam kako probijam granice i osvajam deo sebe koji je zapravo sve vreme egzistirao u nekoj senci. Bio sam znatiželjan da vidim na koji način će sve to na kraju izgledati kao celina.

U procesu samog rada iskristalisale su se ideje, i celina je kao mozaik počela da se sklapa. Naravno, bilo je tu puno posla, počev od snimanja muzike, miksovanja, pisanja priča, snimanja filma i animacija koji će kao kičma povezati sve delove performansa. Trebalo je uvežbati pokrete, kretanje na sceni, ples sa ostalim učesnicima u performansu. Napraviti izbor simbola, i sve to iznova i iznova propustiti kroz lične filtere kako na kraju ne bi sve to bilo banalno.

U osnovi samog performansa je čovek koji se suočava sa sobom i smislom svog postojanja. To je jedna univerzalna priča. Na slikovit način prikazana je unutrašnja borba koja se odvija u svakom od nas, a koje često nismo svesni. Tok misli, unutrašnji dijalog, strepnje, nadanja, radost i strahovi vizuelno su ovaploćeni kroz film, glumu i ples. Ustvari, „Običan dan u životu praslikara“ je simboličan prikaz svega što nam se dešava od jutra do odlaska na počinak, odnosno od rođenja do smrti.  A između je bezuslovna potraga za smislom sopstvenog postojanja.

Kako je proteklo premijerno izvođenje performansa u Ciglani i kakve su bile dosadašnje reakcije publike? Da li i koliko se performans menjao u izvođačkom smislu i u zavisnosti od prostora, grada do grada, i ko sve učestvuje u njemu?

Premijerno izvođenje u „Ciglani – Klubu ljubitelja teške industrije“   kako sam kasnije saznao razgovarajući sa publikom nakon predstave, bilo je iznenađenje u pozitivnom smislu. Ono što je bilo veoma zanimljivo, ljudi su iskreno pričali o emocijama koje su pobuđene u njima tokom performansa. I to se nastavilo i na kasnijim izvođenjima. Emocije su se kretale od tuge do ushićenja, od uznemirenosti do radosti. Bilo je plača.

Naravno, performans sam morao da prilagođavam prostoru u kome se izvodi. Recimo, u „Ciglani“ i na festivalu „Zalet“ na Zlatiboru, gde sam izveo performans napolju, mogao sam da upalim vatru, što je prema originalnoj ideji. Ali u pozorišnoj sali kakva je bila u Pirotu, ili galeriji „Progres“ u Beogradu gde je izveden u okviru festivala „Ekokult“, scena sa vatrom zamenjena je hemijskim eksperimentom, koji je dosta atraktivan, a u vizuelnom smislu odgovara koncepciji.

Što se tiče kompozicije performansa, ona postoji, i armatura je dosta čvrsta, ali pruža mogućnosti da se improvizuje, što se i dešava na sceni.

Pored mene u performansu učestvuju  Janko Rakić, Dunja Aleksić, Katarina Klašnja i Jovana Grujić, mladi ljudi koji su podržali i iskreno ušli u celu priču. I neki neformalni naziv, koji je dala Katarina je „Preci, Koki i Potomci“. Sve to zvuči i izgleda kao neko srednjevekovno putujuće pozorište, što u samoj osnovi i jesmo, jer sve radimo sami. Nosimo sa sobom opremu potrebnu za izvođenje. Da, veoma smo mobilni.

Srž same ideje je da može da bude prilagođen svakom prostoru i da u potpunosti egzistira u njemu, baš kao i život. Scena je uglavnom minimalistička, i svaki predmet i rekvizit koji se pojavljuje dobija na značaju. Film sa tekstom i muzika su vremenska odrednica u kojoj se dešava glavna radnja na sceni.Trajanje je oko sedamdeset pet minuta. I zahteva pored mentalne i fizičku pripremljenost.

Deo ste Instituta, jednog od najspontanijih i najdugotrajnijih improvizatorskih kolektiva na ovim prostorima, koji postoji od sredine 70-ih. Kad ste se priključili Papa Niku i njegovim “soničnim antropolozima” i možete li nam reći nešto o iskustvu sviranja, odnosno vašim muzičkim avanturama u okviru kolektiva i kako se ono prenelo na kompozitorski proces i stvaranje muzike za performans?

Član “Instituta” sam već dvadeset godina, i rad sa Papa Nikom je posebno zadovoljstvo. Svirati u “Institutu” znači biti slobodan i biti kreativan.

Moram priznati da Papa Nika smatram mojim jedinim pravim muzičkim učiteljem. On sve nas zna da otvori, bilo da je reč o probi, snimanju ili koncertu, i u takvoj atmosferi svako od nas može da pruži svoj maksimum. Svirati u “Institutu” je više filozofska aktivnost nego li muzika. U svakom trenutku tokom koncerta ili snimanja osećate se veoma živim. Svaki novi takt zahteva razmišljanje, a nepredvidivost i neizvesnost čine da budete u naponu a da čula budu izoštrena.  Ono što posebno nadahnjuje je komunikacija koja se uspostavlja među muzičarima, a tokom koncerta prenosi se i na publiku.

Imam utisak da vreme “Institutovske svirke”, i naravno, Papa Nikovog opusa tek dolazi.

Biti u “Institutu” zahteva pored otvorenosti i hrabrost.

U ”Institut” sam došao nakon sviranja u mom bendu “Šuk Stampedo”. Šuk je imao pomeren pristup muzici ali sve je ipak ostajao u prepoznatljivim okvirima pop i rok muzike. Koncerti su bili između performansa i kabarea, i ranih devedesetih godina imao je svoju publiku.

Naravno, muzika koju slušate, koju svirate, sa kim svirate, iskustva iz prošlosti određuju kako ćete komponovati. Sve to je uticalo da muziku za performans stavim u, na prvo slušanje, prepoznatljive  okvire, ali i da razbijam formu i odem u istraživanje. Sama činjenica što sam svaku od kompozicija vezivao za određeni ton,  stvorila je preduslove da dosta eksperimentišem. Kada sam se upustio u snimanje muzike za performans, osetio sam se zrelim, i čini mi se da se sve lako sklapalo u celinu koja je  bila u tom trenutku zadovoljavajuća.

Kao neke od muzičkih inspiracija poslužili su vam različiti melosi, indijska, tibetanska i afrička muzika. Institut je bio jedan od retkih bendova sa naših prostora koji je uneo duh uradi sam eksperimentalizma u tzv world music uticaje. Kakvi se još muzički sokovi prelivaju u predstavi?

Rad na muzici za performans sublimirao je različita iskustva. Mogućnost da radim sam, oslobodila me je kompromisa koji su obično nužni u radu sa drugim muzičarima, što svakako ima svojih prednosti, jer distanca od grupnog rada može da bude blagotvorna, i u tom slučaju moguće je preispitati sebe i sopstvene granice. Mislim da je za stvaralaštvo potrebana osama, bar u jednom trenutku, u kojoj je moguće pregrupisati misli, osvrnuti se oko sebe i redefinisati šablone. Za stvaraoce je najopasnije kada u njihovom radu primat preuzme manir. Bar je u mom slučaju tako. Stalno sam se trudio da menjam stil, motiv, kolorit… I to je veza koju imam sa slikarstvom. Nekako, slikari su najusamljeniji ljudi, mada se većina mojih kolega možda neće složiti sa tim. Otprilike, moguće je povući  paralelu sa velikim romanom Gabrijela Garsije Markesa „ Sto godina samoće“ u kome sve vrvi od života, ali čovek je u osnovi veoma usamljen, i na momente otuđen. I tek kada se osvesti to stanje, može da dođe do kreativnog čina.

Naravno,  nikada u potpunosti ne možemo pobeći od sebe i sopstvenog iskustva, tako da se u muzici koju sam radio performans vide uticaji kako“institutovskog razmišljanja“, tako i onoga što sam radio u okviru „Šuk Stampeda“, ali i svega što sam čuo i što trenutno slušam, a to je muzika koja u sebi ima dosta arhaičnih elemenata. Ustvari, stvaralački čin i jeste refleksija na život, spoljašnji i unutrašnji, i samo od tog bogatstva zavisi jačina dela koje se predstavlja gledaocu.

Priče u predstavi su povezane sa tonovima, a tonovi sa bojama. Da li još neki elementi predstave imaju ovakav sinestetički efekat? Da li biste mogli da uporedite vaš proces komponovanja sa procesom slikanja?

Prvobitna ideja je bila da u toku izvođenja performansa budu obuzeta sva čula. U drugoj sceni, u kojoj glavni junak pravi hranu, tako što kamenom na primitivan način gnječi plodove u posudi, izbor je pao na voće i povrće sa jakim aromama, kako bi bilo pobuđeno čulo mirisa. Vatra i dim u prvoj sceni takođe pobuđuju čulo mirisa. Međutim, svaka od sedam priča, više je usmerena na psihičku konstituciju gledaoca.

Naravno, korišćena su iskustva istočnjačke filozofije i učenja, i otuda jedan holistički pristup sagledavanju bića. Otuda i boje i tonovi.  Jednostavno rečeno, po njihovom učenju postoje  energetska čvorišta u svakom od nas, i svako od njih ima svoju boju i frekvenciju, svako od njih određuje naš odnos kako prema sopstvu, tako i prema okolini.

Glavni junak u toku performansa prolazi kroz buru uspomena, potisnutih osećanja koje iznova preživljava i proživljava sve u težnji kako bi na kraju došao do odgovora koji upućuje na smisao postojanja, a čije razrešenje je prikazano u animaciji u završnici performansa.

Težnju da se dođe do svesnosti, i da se tek tada, sa nesputanim i nesmetanim energetskim protokom obezbedi celovitost, upotpunile su na simboličan način, unutrašnji glas Senke, priče, muzika , pokret, animacije. Publika vidi glavnog junaka koji obavlja naizgled obične stvari, svakodnevne rituale, kao što je spremanje hrane, igranje, zidanje, i koji  uz večno prisustvo roditelja, senke i anime,  od sukoba do saradnje prelazi put sa njima do isceljenja.

Mogao sam da eksperimentišem, da fuzionišem različite pravce i instrumente. Da se vratim na ono što jesam, a to je u osnovi pristup stvaranju kakav imam dok slikam sliku. Višeslojnost, obojenja, tekstura, neočekivani obrti, ali sve to u jednom vremenskom intervalu koji zahteva kompozicija.  Do konačne verzije, koja se da čuti, svaka od kompozicija prolazila je kroz razne faze i doživljala velike promene. Matrica je stalno obogaćivana novim zvucima i instrumentima, a i u samoj postprodukciji koja je  bila izuzetan kreativni čin, odgovarajućim efektima svakom instrumentu ili deonici dao sam posebno obojenje koje će oslikati psihičko stanje glavnog junaka. Naravno, jedan od zadataka je bio da ne preteram u tom eksperimentisanju, jer tanka je granica.

Kompjuter  je zahvalna alatka, koja štedi vreme i prostor. Svakako.

Meni je bilo uzbudljivo spajanje tog “kompjuterskog” i elektronskog sa prirodnim zvucima različitih instrumenata, od kojih su neki arhaični. Jednostavno, svet se menja i bilo bi potpuno  iluzorno kada bi se tvrdoglavo ostajalo pri nekim stavovima i negiranju tog nezaustavljivog procesa. Naravno, bez  ideje da mašina preuzme sve. Ipak je čovek taj koji daje dušu na kraju.

Muzika, slikarstvo, film, pisana reč, uopšte umetnost počiva na mešanju različitih stilova i osvajanju novih prostora. Svakako da to ne ide lako, i ne ide brzo, ali neko će već uspeti i tako postaviti nove standarde. Verujem da je tajna u stalnom istraživanju, i pomeranju granica, kako svojih tako i onih van nas, naravno u pozitivnom kontekstu.

Kada se osvrnem iza sebe i napravim neki presek, mogu da vidim put kojim sam prešao i kako su se menjala moja interesovanja kako u muzici, tako i u slikarstvu. Ali sve to ostaje negde zabeleženo, i u stvaralačkom procesu na neki svoj način izbija na površinu kada se sklope sve kockice. Uglavnom na to ne možemo da utičemo. Taj proces se dešava duboko u nama, na nesvesnim relacijama. I to je ono što stvaralaštvo čini posebnim i uzvišenim jer  to bogatsvo u nama, koje je godinama akumulirano, i dalje vri i teži da se probije na površinu.

Sada sam u traganju za novim muzičkim i likovnim stilovima, i zadivljen sam, opet zahvaljujući internetu čega sve ima i do čega je moguće doći i videti, a kako je ranije mnogo toga bilo nedostupno. Otkrivanje uslovno rečeno “primitivnih kultura i primitivne umetnosti” za mene je nešto najdragocenije što mi se desilo. Putovanja po ruralnim oblastime Turske i Sirije, upoznavanje sa kulturom i običajima u tim sredinama , muzikom i instrumentima, uticalo je na moja likovna i muzička razmišljanja.  A s druge strane shvatite koliko ste zapravo sićušni, i nekako čudno upleteni u zapadnjački koncept života, koji vas sputava nekim standardima, normama, izveštačenim pravilima. Naravno, istina je negde između, i samo zavisi kako ćete prihvatiti sve to, i kakvu ćete odluku doneti u datom trenutku. Da li težite nekoj popularnosti koja često ide zajedno sa površnošću ili ćete zaroniti dublje i dublje dok imate vazduha. Ja mislim da sam negde odabrao; prosto sam ubeđen da je to dugo tinjalo u meni, možda od prvih zvukova koje sam kao dečak čuo, a kasnije saznao da je to muzika Zavinula, SUN RA, Majlsa Dejvisa, Moondog-a… Možda je i to, samo sreća, da sam bio u okruženju koje je preferiralo takvu muziku.

Trenutno dosta istražujem umetnost Afrike, Okeanije, praistorije, ali i paganštine sa naših prostora, i naravno to se da primetiti u svemu što radim.

Kakvo je vaše iskustvo sa filmom pored rada na stop motion animaciji koja je kreirana specifično za ovu predstavu?

Aktivnije sa filmom sam počeo da se bavim pre nekoliko godina. Uglavnom su to kratki filmovi ili kolaži koje sam radio od različitih snimaka. Prvi ozbiljniji kratki film nastao je kao splet okolnosti kada je trebalo da postavim izložbu u galeriji SULUJ u Beogradu. Kada smo po dogovoru došli, ja sa slikama i skulpturama, i Ivona, tada kustos galerije, videli smo da je ulaz u zgradu, u kojoj je galerija, zakatančen. To je uradio neki lokalni moćnik koji je bio u sporu sa stanarima zgrade. I u jednom trenutku kada mi je “pukao film”, bonsekom sam isekao lanac, i mi smo postavili izložbu, i otvorili je kako je bilo predviđeno. Sve to sam snimao kamerom, i za otvaranje izložbe namontirao film koji je tada prikazan kao groteskno svedočanstvo o stanju kulture kod nas, kako je naglasila Ivona. Film se može videti, sa tekstom i više informacija, na linku: http://koki.in.rs/blog/2016/02/25/ponocni-ples/

Kasnije sam za film uradio  muziku, tako da je to kompletan autorski rad.

Sa filmom “Carol”, učestvovao sam na festivalu  „Low-hi is sky high, mikro festival kratkog filma“ 2010. godine. Film možete videti na linku: http://koki.in.rs/blog/2016/03/03/carol/

Kratki film “Sučeljavanje stvarnosti i snova” prikazan je na”BOSI Festivalu”, filmskom festivalu osoba sa invaliditetom, i u okviru Međunarodnog kongresa bolničkih pedagoga u Finskoj. Film opisuje jedan školski dan dece koja su na bolničkom lečenju.

Po motivima priče objavljene u mojoj knjizi “Cirkus Alimpija”, uradio sam kolažni film” Klovn”, koji je prikazivan kao deo izložbe i performansa u jednom beogradkom klubu 2010. godine, i kao deo programa u Noći otvorenih ateljea. Film se može videti na linku: http://koki.in.rs/blog/2016/05/26/klovn-the-clown/

Za performans “Običan dan u životu praslikara” otišao sam korak dalje, i počeo da se bavim animacijom. Možda je to samo logičan nastavak i  nova faza mog slikarskog razmišljanja. Možda će u nekoj budućnosti animacija biti u fokusu mog rada.

Napisali ste da smatrate da je ovaj rad vrhunac vašeg dosadašnjeg stvaralaštva. Kakvi su planovi za dalje i buduća izvođenja performansa?

Kao što je veliki Pablo Pikaso jednom rekao, kada je upitan o odnosu prema svojim slikama, da one imaju svoj život kada ih završi, sličan odnos prema onome što stvaram imam i ja. Interesantno je videti gde će koja slika biti izlagana, u čijoj će kolekciji završiti, da li će tek posle nekog vremena dobiti na značaju, ili će biti preslikana. Tako je i sa muzikom. Ustvari, sud publike i vremenska distanca određuje i jedina je merodavna da potvrdi da li je nešto dobro ili ne. A slična sudbina očekuje i ovaj performans. Tako je to.

Performans je deo nečega čime se bavim, nešto što se, da tako kažem, odjednom desilo u trenutku čudnih, životnih previranja. U njemu su fuzionisana sva moja stvaralačka interesovanja. On je imao svoja izvođenja, i verujem da će ih biti još. Nadam se da je Novi Sad sledeća stanica na kojoj će se cirkus “Preci, Koki i Potomci”  zaustaviti.

Ono što je meni u ovom trenutku najvažnije, to je da postoji volja kod svih aktera koji učestvuju u izvođenju performansa da i dalje rade na  njemu.  Prosto se oseća da priča još nije gotova, i pozitivna energija i dobre vibracije nadjačavaju sve nevolje koje nas prate. Čak, i kada jednom ne bude bilo više izvođenja ostaće zabeleška, i uspomena da se nekada desilo “to nešto” što je na dobar način promenilo putanju kojom sam se kretao otvorivši nove prostore, u kojim sam mogao da stvaram i sanjam.

Više o Zoranu Aleksiću kao i njegovu virtuelnu izložbu možete videti na njegovom BLOGU

Youtube kanal Zorana Aleksića