Hvala ti na lepim rečima.

Moj prvi nastup u Srbiji se desio na leto 2011. godine u Domu Omladine Pančeva, zahvaljujući Vladimiru Palibrku koji se tada bavio organizacijom događaja u Elektrici, a i van nje. To je bio ujedno i jedan od prvih nastupa uopšte sa ovim projektom.

2012. sam došla da živim godinu dana u Beogradu i priznajem da uopšte nisam očekivala jedan tako pozitivan i brz feedback od strane ljudi, s obzirom na to da sam imala jako malo kontakata sa ovdašnjom scenom, pošto nisam dolazila ovde dugi niz godina pre toga.

Moram obavezno da pomenem Nikolu Vitkovića (Alone, Konvoj Bonton Bajkera), koji me je pozvao da sviram na njegovoj ekscentričnoj Flexipunk žurci, zatim Ignacea de Bryuna i Nema tog podruma (No Basement is Deep Enough) događaje na kojima sam često puštala muziku, ekipu iz Novog Doba i još puno divnih ljudi, koje ne mogu ovde da nabrojim ali koji su mi pomogli sa promocijom, organizacijom i stvaranjem kontakata na, za mene jednoj novoj, nepoznatoj i naizgled neprohodnoj teritoriji.

Kada bi upoređivala underground muzičku scenu/e Rima i Beograda, šta bi bilo slično, a šta različito, u kontekstu promotera, malih izdavača, klubova i publike.

Pre svega, Rim je mnogo veći grad od Beograda, te je i ponuda i publika brojnija. S druge strane Italija je, kao i Srbija, država u dubokoj krizi, koja se posebno oseća u Rimu, gde cvetaju korupcija, nepotizam i provincijalizam i gde se, u odnosu na druge glavne gradove zapadnih zemalja, jako malo ulaže u kulturu, malo se eksperimentiše i rizikuje na avangardnim projektima.

Verovatno zbog svega toga, u Rimu postoji višedecenijska tradicija samoupravljanja i d.i.y. kulture koja je rasla od kraja 80ih godina po skvotovima i autonomnim društvenim centrima (centri sociali occupati e autogestiti). Ideja je bila da se promoviše, stvara i deli kultura izvan okvira komercijalne i mejnstrim logike, služeći se horizontalnom komunikacijom i samofinansiranjem. Iako je ova scena i dalje u razvoju i puna kontradikcija, doprinela je stvaranju značajnih evropskih underground festivala, kao sto je na primer Crack festival stripa ili Electrode festival elektronske muzike.

Čini mi se da je kod nas situacija slična, s tim što možda ne postoji uvek ta implicitna politička konotacija. Ljudi se jednostavno bave umetnošću iz ljubavi, i promovišu je i prave događaje bez obzira na lošu finansijsku situaciju. To znači da ćes bezbroj puta svirati gratis, da ćeš dati pare iz svog džepa da bi organizovao koncert ili pomogao nepoznatom bendu na turneji, da ćeš danima promovisati svoj event a da bi na njega došlo možda pet ljudi.

Pomenuo si Inex, to je bilo jedno zaista ključno mesto za društveni aktivizam i underground umetnost i jako mi je žao sto više ne postoji. Mislim da je Beogradu potrebno što vise ovakvih realnosti i manje fensi klubova.

Tamo gde se takođe može povući paralela sa ovdašnjom scenom su takozvani “Circoli Arci” – mali klubovi u kojima se često ne plaća ulaznica ili su prilozi dobrovoljni, ali koji imaju jednu od najšarolikijih umetničkih i muzičkih ponuda u Rimu. Pomenuću Fanfullu, gde se mogu naći najluđi i najekscentričniji primerci rimske underground scene, gde takodje sviraju mnogi inostrani muzičari, i gde se rađaju mnogobrojni projekti, saradnje i festivali kao na primer “Baba- festival di arti eccentriche e culture esplose”.

Taj klub me donekle podseća na Matrijaršiju i Kombinat u Zemunu.

Što se tiče samog kvaliteta naše underground scene, mislim da ovdašnji umetnici ne moraju nikom ništa da zavide i da je kulturna ponuda sa ovih prostora jedna od najinteresantnijih u Evropi.

Kako je svirati u bendu sa gruvboksom i koji je tvoj pristup semplovanju? Da li si razmišljala o većoj upotrebi akustičnih instrumenata u budućnosti i punijem elektro-organskom zvuku?

Toy George je jedna divna mašina ali zapravo nema nikakve veze sa semplovanjem. Gruvboks se obično sastoji od ritam mašine i nekoliko sintisajzera i efekata, dok sempler koristi isečke spoljašnjih izvora zvuka i stavlja ih na loop. Za svoje lajvove uglavnom koristim gruvboks, sintisajzer, vokalnu pedalu i digitalne i akustične perkusivne instrumente. Sigurno će se uskoro ovoj ludoj porodici pridružiti i jedan lep AKAI MPC sempler, samo očekujem neki malo ekonomski povoljniji trenutak.

Volim hardware mašine i trudim se da nikad ne koristim kompjuter za vreme lajva, pre svega baš zbog tog nekog toplijeg zvuka ali i same estetike performansa.  Miks elektronike i akustičnih, a posebno perkusivnih instrumenata je zanimljiv i imala sam priliku da sarađujem i sviram uzivo sa perkusionistima od kojih bih sigurno izdvojila Darija Rossija i njegov tehno sviran na šerpama i loncima.

Volela bih da u budućnosti imam više ovakvih saradnji.

Tvoj prvi album Love, Toys & Molotovs, koji se može preslušati na Bandcampu je jedan od najekscentričnijih elektro albuma koji su izbačeni u poslednjih par godina. I dok on zvuči kao diskofrenični miks zvukova za urbanu žurku, osmobita, panka, hi NRG disco-a, povremeno se mogu čuti i egzotike kao karipski ritmovi i šejkeri, na šta publika jako dobro reaguje. U poslednje vreme deluje kao da sve više stremiš ka nekom novom digitalnom folkloru, orijentalnim i tropikalija uticajima koji se mogu često čuti i u tvojim DJ setovima. Da li pripremaš drugi album i da li možeš da nam ponudiš neki hint kako bi mogao zvučati – urban ili turban?

Svakako da su moji prvi uticaji bili svi ovi žanrovi koje si na početku nabrojao. Godinama sam svirala sa post punk i no wave bendovima. Prelazak u “tropske vode” desio se na najprirodniji način, iako sam se uvek gnušala world muzike, i njenog eurocentričnog ili zapadnjačkocentricnog prikazivanja. Verovatno su na to uticali i neki post punk bendovi koje sam volela i koji su i sami bili inspirisani afričkim ili arapskim zvukovima, mislim na primer na Slitse, Lizzy Mercier Descloux, ali i na Cure.

Takođe sam pola svog detinjstva provela u Africi gde sam se svakodnevno susretala sa afričkom muzikom i ritmikama, pa je verovatno i to ostavilo tragove u meni.

Na novom albumu naći će se odabir pesama koje već izvodim uživo poslednje 2-3 godine.

Sigurno će biti i jednog i drugog, urbana i turbana, biće klasičnog tehno popa, ali i marakasa, makumbi i Alaha!

Kako je došlo do obrade “Crnih dijamanata” od Jami? Koje je tvoje viđenje srpskog turbo folka, sa jedne strane gađenja prema istom, a druge “aproprijacije” i provokacije istim u sadašnjim i ovdašnjim underground krugovima. Da li vidiš tu reakcionarnost kao nešto iskreno , u smislu davanja priznanja tom žanru kao muzičkih fuzija koje imaju svoj, na neki način pionirski zamah i (ne)očigledan muzički kvalitet  ili se radi o nekoj vrsti ironije i kempa ? U poslednje vreme čujemo sve više ekstatičnih svadbarskih muzika poput rumunske manele, bugarske čalge, sirijskog dabkea ili albanske talave koje su otkrili mlađi elektronski producenti i trenutno dosta rade na promovisanju nekih novih turbo folk fuzija u klupskom kontekstu. Da li ćeš i ti nastaviti da eksperimentišeš sa ovakvim zvucima u okviru Yva & The Toy George ili se radi o povremenoj egzotici?

Do obrade Jami došlo je sasvim banalno. Slučajno sam čula original na Youtube-u i te iste večeri snimila matricu. Nikada ne bih pomislila da će imati tako veliki uspeh kod moje male publike, zahvaljujem Jami na tome!

Ne mislim da je turbo folk inferioran u odnosu na druge, pretencioznije žanrove, dobrih i loših stvari ima svugde.

Čini mi se da je i sam pojam turbofolka toliko opširan i nedovoljno definisan da je teško uporedjivati jednu Cecu i mladog Roma koji našao poluispravan casio na nekom buvljaku i sam naučio da svira.

Nisam veliki fan Cece, ali zato obožavam mlade Rome koji sviraju Casio, ali obožavam i Semsu i Lepu Brenu uz koju sam rasla, iako sam i ja kao tinejdžerka imala fazu mrzenja turbo folka i svega što se na njega nadovezivalo.

Ono sto me najvise inspiriše u turbofolku je svakako ritam ali i te neke tursko-arapske melodije koje ti omogućuju da budeš melanholičan a da ne ispadneš patetičan. I ono što me apsolutno fascinira je to da neki synthwave bendovi i na primer Fazlija koriste iste sintisajzere.

Aproprijacija turbo folka i želja za provokacijom u underground krugovima sigurno da postoji.  Iako možda ne bih koristila reč aproprijacija, jer se ona više odnosi na prisvajanje kulturnih aspekata manjina ili podređenih društvenih grupa od strane dominantnijih grupa. U tom smislu čini mi se da je baš turbofolk taj koji prisvaja, pozajmljuje ili jednostavno krade manje priznate ili poznate žanrove kod nas.

Više bih rekla da se radi o nekom skrnavljenju ili dekonstrukciji turbofolka uz dodatnu ironiju. Mislim na primer na Lenhart Tapes ili Mangulicu FM.

Ali mislim da je istovremeno toj “egzotizaciji” doprinela i jedna generalna dosada u underground muzici, ne samo kod nas već svugde u svetu, i nekad mi deluje kao da je sam taj punk ili r’n’r attitude zapravo danas više prisutan kod narodnjaka nego kod indie muzičara. Čini mi se da su turbofolk lirike direktnije, riskantnije i nekako bliže realnosti u odnosu na neke alternativne muzičare koji će blejati u svoje cipele izgovarajući nikom razumljive tekstove.

Ipak mislim da se polako vraćam svojim korenima i nekom darkwave-u, tako da će sledeće pesme verovatno zvučati mračnije i minimalnije.

Na Soundcloudu si objavila prvi Yva & the Toy George remiks, i to slovačke pevačice Jane Kiršner koja takođe povremeno povremeno eksperimentiše sa folklornim uticajima i ima čak i remiks albume sa viđenijim producentima sacentralnoevropske elektronske scene. Da li ćeš nastaviti da remiksuješ i šta misliš o remiks albumima kao nekom trendu? Kada bi neki producenti “digitalne kumbije” odlučili da remiksuju Love, Toys & Molotovs da li bi te to obradovala takva multikulturalna saradnja?

Taj se remiks desio tako što me je Janin producent Eddie Stevens (inace producent Roisin Murphy i klavijaturista benda Moloko) kontaktirao i predložio mi da učestvujem u ostvarenju remiks albuma Janinih pesama. Nažalost u tom sam trenutku bila na turneji, pa nisam mogla da predam remiks pre štampe. Svejedno sam ga kasnije poslala, iako je to bio pravi izazov za mene, pošto je to bio prvi put da se bavim remiksima. Kritike su bile pozitivne što mi je ustvari bilo i najbitnije. Trebalo bi, nadam se, da izađe na sledećoj kompilaciji Janinih remiksa.

O remiksima inače mislim sve najbolje, muzika treba da bude deljena, menjana, vitalna. Nekad je remiks bolji od originala, ili mu omogućuje da bolje dođe do izražaja. Mislim na primer na remikse Matthew Herbert-a, ili mladog italijanskog producenta Clap-Clap-a, u kojima original zaživi nekim potpuno novim životom. Naravno, važno je uvek navesti izvor. Bila bih počašćena ako bi se neko ponudio da napravi remiks mog albuma, pogotovo u cumbia stilu.

Jedan od tvojih najekstatičnijih koncertnih hitova nosi naziv “Heretical habibi”. Možeš li nam reći nešto više o značenju tog izraza i o tekstu pesme?

Pesma govori o zabranjenoj ljubavi i na šaljiv način pokušava da dotakne jednu vrlo tešku temu, a to je situacija ljudi homoseksualnog opredeljenja u zemljama gde je to još uvek ogroman tabu i kažnjavano smrću. Nikako ne bih želela da sa tom pesmom ispadnem pretenciozna niti da uvredim nekog, naročito ne ljude koji su poreklom iz tih zemalja, jednostavno me ta tema jako dotiče, a ujedno je i jedna mala oda orijentalnoj muzici i kulturi koje izuzetno poštujem.

Da li pored Yva & The Toy George sviraš i u nekom drugom sastavu i možeš li nam reći nešto više o tome?

Do skoro sam svirala sa Lady Maru (Trouble vs Glue, Cascao & Lady Maru) u projektu koji se zove Le Truc Und Die Maschine, sa kojim smo snimile album “Sorcellerie” i izdale kasetu za My Own Private Records.

To je bila jedna hrapava mešavina Residentsa i Motown-a, eurodance-a 90-tih i no wave-a, ali smo često imale probleme na koncertima zbog prevelikog broja instrumenata. Za sada smo na kratkoj pauzi i pokušavamo da napravimo nov i lakši setting za sviranje uživo.

Trenutno sarađujem sa albanskom pesnikinjom i pevačicom Jonidom Prifti (Acchiappa Shpirt, Shesh). Već nekoliko godina puštamo muziku zajedno u sklopu projekta “Invasioni Balcaniche” u kojem mešamo srpski i albanski hiphop, turbofolk i tallavu, ali i tradicionalne balkanske pesme, a odnedavno smo počele da snimamo i sopstveni repertoar i da sviramo uživo. Snimile smo i prvi spot koji bi trebalo uskoro da bude objavljen zajedno sa EP-jem.

Prošle godine sam radila sound design i pisala muziku za pozorišni spektakl “Una Camicia al Contrario” u saradnji sa trupom Compagnia Atto 13, sa kojom sada povremeno nastupam lajv u sklopu predstave.

U tvojim DJ setovima se mogu čuti svakakva otkrića, te nije nikakvo iznenađenje da i tvoja muzika zvuči neobično, inovativno i sa širokim dijapazonom uticaja. Koliko često puštaš muziku, šta te trenutno najviše inspiriše i kakve su reakcije publike na opskurne afričke i južnoameričke žanrove koji su postali vidljivi tek sa pojavom online servisa kao što je Soundcloud, socijalnih mreža i sve više lejblova koji izbacuju kompilacije klasika, kao i producenata koji ih remiksuju.

Obožavam da noću satima surfujem po Youtube-u i Soundcloud-u, čini mi se kao da sam u nekoj Ali Babinoj pećini punoj dragulja. Zaista sam prezahvalna bogu Internetu koji nam je omogućio da dođemo do nekih neiskresanih i nepoznatih dijamanata sa svih delova sveta.

Iako nisam profesionalni DJ, trudim se da moji setovi nikad ne zvuče dosadno, volim vesele žurke, i veselu dance muziku, a miks tehna i elektronike i tribalnijih ritmova je po mom misljenju pun pogodak, a čini mi se da se dopada i mojoj publici.

Yva & the Toy George na Facebooku

Yva & the Toy George na Soundcloudu

Yva & the Toy George na Bandcampu