Ah, Giegling! Moje srce uvek zaigra na pomen ove nemačke etikete koja već desetak godina nosi “srce na rukavu” i opskrbljuje nas nekim od najromantičnijih klupskih traka, gradeći opus u kontinuumu najfinije melanholije sofisticiranih prethodnika poput Kompakt, Chain Reaction i Dial. Sinonim za analognu toplinu, sveprožimanje suptilnih i nežnih spektara minimalnog i dab tehna, mikro i dip hausa i ambijentalne muzike, Giegling je postao sigurna kuća za sve one koji imaju neodoljivu potrebu da ih na plesnom podijumu prevashodno uradi senzualnost i osećaj zajedništva, kao protivteža individualističkim ponorima mizantropskog, nadljudskog senzibiliteta (ili nedostatka istog), otuđenih samozaborava utopljenosti u okoliše brutalističkih arhitektura i hemijski induciranih rejv gubljenja.
Ovaj odabir 10 esencijalnih momenata iz Giegling diskografije razotkriće vam emotivna i sanjalačka prostranstva zvuka koji revitalizuje osećaj duševnosti u klupskoj muzici. Volite i budite voljeni – glasi njihova krilatica.
Giegling na Facebooku
Vril – Riese (Haus, 2018)
Fleševi briljantnosti kojom je misteriozni producent Vril obavio svoju najvoljeniju traku, famoznu emo dancefloor plakalicu Torus XXXII, prisutni su i na epskoj, raskošnijoj Riese, koja u svom harmonijskom spektru invocira svečane žmarce, odišući svežinom viših tehno astrala. Testament nepresušnoj inspiraciji Aphex Twin-a i njegovih Selected Ambient Works, ali i diskretnog skretanja od neretko arhitekturalno pedantnog i suviše proračunatog dub tehna Basic Channel i Monolake u trensastiji pravac katarzičnih vrhova i virova ambijentalne orijentacije (poput “Hogre” od Evigt Morkera ili “The Red Line” Shinichi Atobea), Riese je zapanjujuće imerzivan i lepljiv komad muzike koji će vas sigurno vinuti u eterične nedođije i izazvati neodoljivi nagon za youtube loop opcijom.
Edward – Birds (Birds, 2015)
Kada je u pitanju opus Gilles Aiken-a, teško je zadržati se samo na jednom sazvučju ili odabrati samo jedan metod rada – ali jedno je sigurno, čega god da se prihvati ovaj producent, garancija je da će nas povesti na uzbudljivo zvučno putovanje prepuno bogatih saundskejpova i obeleženo fenomenalnim osećajem za semplovanje. Ovaj produhovljeni miks cut and paste senzibiliteta u duhu ranih Four Tet folktroničnih (ili elektroakustičnih) izdanja koji prizivaju osećaj imaginarne pastoralne nostalgije, spojen sa evokativnim osećajem Boards of Canada utvarologije u punom je cvatu na prelepoj traci Birds koja na nadrealno rezonantan način koristi snimke rajskih ptica, i još jedan je potentan primer katapultiranja rejva iz generične tehno mizerabilije dark rooma klupske katedrale na alternativne, osunčanije prostore impregnirane osećajem herojske ranjivosti.
Leafar Legov – In Your Mirror (Mirror, 2020)
In Your Mirror je, po svim parametrima, najmelodičniji, emocionalno najrezonantniji komad muzike koju je etiketa ikad proizvela, i remek delo novije, ambijentalne haus osećajnosti. Hanoverski producent Rafael Vogel takođe nije stranac kada je u pitanju elektroakustični narativ i muzika mu neretko odiše organskijim kvalitetom, no, dok se na prethodnim izdanjima uhvatio u koštac sa violončelom i orguljama kako bi proširio soničnu paletu i podcrtao onirični kvalitet ovih delikatnih muzičkih procesija, na traci In Your Mirror je proizveo još snažniji kovitlac različitih uticaja i boja koje tvore ovaj impresionistički fresco dnevničkog senzibiliteta : kardinalna milozvučnost Four Teta, zvonasti tonaliteti Dominik Eulberga, blaženi hipno ritmovi Kiasmos i klavirski momenti Christian Löfflera suptilno su izblendovani u veoma empatičnoj i okrepljujućoj klupskoj himni za godinu zatvorenih klubova, introvertiranih klabera i izolacije.
Map.ache – Seis (Vom Ende Bis Zum Anfang, 2018)
Seis je još prodorniji nastavak senzibiliteta prisutnog na In Your Mirror ; na njoj, hanoverski čarobnjak Jan Barich pretvara plesne snove u opipljivu realnost, ispreplitanu širim dijapazonom uticaja. Reminiscentna na talas dream popa koji su pod svoje uzeli elektronski producenti sa početka milenijuma, traku vozi sempl Beach House / Mazzy Star slajd gitara momenta, Sigur Ros / Eluvium post-rockerska bas linija, Four Tet-ovski micro house ritam, da bi joj se negde oko četvrtog minuta pridružila i senzualna, evokativna izvedba ženskog vokala sa zviždukavo glosolaličnom mantrom koja preliva čašu eterične omađijanosti, a sve to na vrlo ubedljivom albumu obeleženom ličnim temama, slatkogorkim sentimentima i konstantnim promenama u muzičkim temama i stilovima.
Traumprinz – 2 Bad (Metatron’s What If Madness Is Our Only Relief Mix) (2 the Sky, 2016)
Trojanski konj suza radosnica soula klupske muzike mora da je ova traka sa DJ Metatron (Traumprinz remiksuje samog sebe) izdanja koje je dobra uvertira i u njegov najrecentniji projekat DJ Healer. Gospeloidni haus / ambijentalni brejkbit tendencije istog su prisutne na ovoj kompoziciji, na kojoj, ne samo da je, pored halucinantnih telefonskih/ alarm blipova i odmotavanja Stars of the Lid-ovskih neoklasičnih ambijenata, semplovana i Mary J Blige u numeri “Your Child”, već je voze i razvučeni zvuci sa horne koji stvaraju dojam nadnaravne povorke i ljubavničke atmosfere. 2 Bad je još jedna Giegling traka koja prevazilazi domen samo-muzičkih očekivanja, i fenomenološki je uronjena u imaginarijum poetskih, filmskih, književnih asocijacija koje će rezonovati i univerzalnom emocijom i (sa) partikularnim iskustvom.
Lawrence – Moonlight (Moonlight, 2019)
Etiketu Dial, koja je izrodila hipersenzitivna deep house/ minimal tehno izdanja Carstena Josta, Pantha du Prince, Romana Flügela, John Robertsa, možemo uzeti kao najdirektniju preteču tendencija na Gieglingu. Peter M. Kersten kao Lawrence proganja istoriju ovakve muzike sa svojim seminalnim izdanjem The Absence of Blight i kao da je bilo pitanje vremena i dobre karme kada će njegovo dobronamerno sočinjenije postati i delić Giegling porodice. Moonlight je još jedna njegova prelepa ekskurzija u reonima tekhaus hipnoze, sastavljena od vokalnog sempla, bas linije i snolikih lejera koji su istovremeno usmereni i na senzualno iskustvo na plesnom podijumu i diskretna istraživanja kosmičkih ambijenata, a koja ukazuje i na konzistentnu, nepromenljivu magiju Lawrence opusa.
Kettenkarussell – You n Me (I Believe You and me Make Love Forever, 2009)
Throwback na prvo Giegling izdanje, i iz ove perspektive deluje kao da nema bolje uvertire u vrhove romantične ekstaze koja će se raspršiti na ostatak opusa etikete. Rafael Vogel i Konstantin su nas sa ovom trakom naterali da poverujemo da će Giegling zaista voditi auralnu ljubav sa nama u zvučnom obliku do trenutka kada lepota konačno isčezne, ali nikada ne izbledi. You n Me je najviše Ricardo Villalobos u svojim gličastim mikro rezovima i ritmovima, velelepnim, sporo odmotavajućim narativom i neverovatnim osećajem za elektroakustične detalje koji su prošarali mizanscen ove vrlo sinematične trake i iznimnog zvučnog dragulja, koji u sebi sadrži klavirsku misteriju i patinu začaranih balova iz nekog od prethodnih vekova. Blaga neverica kuda sve minimalni tehno može da ode sa hipermaštovitim i talentovanim producentima, a ovo je svakako jedan od magnum opusa istog.
Prince of Denmark – Prypjat (To the Fifty Engineers, 2012)
Prince of Denmark je po svemu sudeći još jedan momenat Traumprinza, no – ko je ustvari Traumprinz? I zašto Prypjat toliko zvuči kao još jedna misteriozna, eterična, nezamenljiva evro tehno pojava zvana nthng. Da li je moguće da su princ iz snova, fantom iz opere, danski, holandski i nemački princ svi proizvod jeste iste osobe (ili entiteta?). Koji god da je odgovor na to pitanje, oni svakako obitavaju u kontinuumu romantične misterije i filmske dramaturgije čiji su zagasiti mizanscen dab hipnoze i drone monolitnosti uspostavili Basic Channel i Gas, da bi Chain Reaction nastavila njihovo atmosferično nasleđe. Ova traka je jedan od neizbežnih delića i opskurnijih klasika koji su izašli iz ove male manufakture : nešto mračniji i sumorniji weltschmerz dojam prožima ovu traku da bi njen primordijalni žele u jednom trenutku uzdrmusali blistavi trenuci raspršenih pojačivača i ambijentalnih isparavanja u utvarološkom polju post-Černobilske radioaktivnosti.
Traumprinz – Let It Go (All the Things, 2014)
Traumprinz je, kao i svaki princ iz snova, neuhvatljiva, opsenarski izromantizovana, iluzionistička pojava…Jedan od keca u rukavu ranog Giegling kataloga, možda i najprepoznatljiviji po deep house hitu All the Things, koji je manje-više pobrao sve simpatije publike, na istoimenom albumu povremeno dostiže još skeletalnije i intimnije zvučne pejzaže. Najfokusiraniji momenat dolazi u razoružavajućoj Let it Go, magično transponovanoj ambient dub vožnji koja kao da je, sa svojim jedva-ritmom, uhvatila raspoloženje najtoplijih momenata iz Kranky-era diskografije Pan American. Oplakivanje iluzija prožeto krhkim zvučnim epifanijama na plesnom podijumu nikada nije bilo ovaploćeno ovoliko opipljivo u ostatku Giegling voznesenija.
Leafar Legov – Talk (Talk, 2016)
Jedini smisleni završetak ove liste dolazi u obliku najminimalnije i najambijentalnije trake na celom katalogu. Ako će nas cover samog albuma uputiti na imaginarni (analogni, nemi) film a naziv na emociju-e koju reči ne mogu da iskažu, na zvučnom planu nas očekuje kontemplativna, asketska priroda trake. Talk je suvereni slow-core bez reči koji kroji stoički ekspresivnu atmosferu, satkanu od par vrlo pažljivo odabranih elementa, poput melanholičnog orguljaškog drona i raznih šumova i šuštanja, i u najboljoj tradiciji lejbla, vrlo efektivno ispunjava prostore usporenosti, blagosti i sakralne predanosti kolektivnom narativu.