Popscotch se vraća tematici aktuelne elektronske muzike sa područja ex-yu i predstavlja vam prvi ovogodišnji sempler recenzija singlova i albuma koji su ostavili najveći utisak na nas u prvom tromesečju 2019. godine. Prva polovina semplera je vezana za izdanja u sferi elektronske pop muzike, klupske muzike i beat i bass eksperimenata, dok druga izlazi krajem meseca i na njoj su sakupljeni tekstovi o improvizovanoj, ambijentalnoj i eksperimentalnoj muzici. Uživajte u izboru!
Share & Enjoy!
Redakcija Popscotcha
ELECTRO-POP & SYNTH POP
КУКЛА – Zlatno nebo (Katarina)
Bog na Zemlji, КУКЛА na Zlatnom nebu! Konačno, ostvario se devojački san – dobili smo jedan pun paket konceptualnog art popa, uzbudljivo aranžiran i intertekstualnog raspoloženja (u rangu prošlogodišnjeg megahita, slično usmerenog (ali drugim sredstvima intoniranog) Slavia Divinorum (vidi : Yva & the Toy George). Imponuje da je turbo-tronični šmek poslednjeg trap talasa na Nebu…samoblagosiljan pa osveštan svetom vodicom na vazdušnoj liniji Triglav-Vardar a vrlo živa imaginacija Katarine Rešek, kao prirodni nastavak njenih avantura sa studija filmske režije, magičnim je nitima uvezana u životopis plejade junakinja čije se osobne priče raspliću u ovoj Gen-Z vizuelnoj noveli .
Ovaj postmoderni epik zaslužuje vrludanje u stilu Zorice Kojić : dok vodopad šarenolikih gangsterskih gejši zapljuskuje revolucionarni hor srednjoškolki u autotjun napevu partizanskih pesama, avangardne indie-hipsterke odgovaraju na prozivke salonsko-levičarskih trep gangsterki da su prljave kapitalistkinje time što žele da posete koncert Tame Impale u Berlinu – pokrećući seriju detonacija na njihovoj meme grupi Sav taj hipsterski šljam. U drugoj epizodi albumske sage online profesorica albanskog jezika lamentira o bivšim ljubavnicima različitih nacionalnosti, drhtavo pevušeći uz spot FKA Twigs u kojem se instruktor plesa zove Armin, dok elektronske ptice cvrkuću i bude Alisu sa druge strane ogledala u svetu u kome je budućnost trapa spojena sa jugoslovenskim kosmopolitizmom, a ikone devedesetih koje eksplodiraju u naličje trep (post)modernizma i cigu-ligu avangardisanja zabranjene su dekretom.
Zlatno nebo je fenomenološki i muzički skok u dalj, samosvestan masterpis i vrlo potentan protivotrov za (ne spominjimo joj ime) deo scene hronično nahranjen mehanizmom projekcije, dubioznim kontradikcijama i (ne)korektnostima.
Marko Milićević
КУКЛА na Facebooku
Iv/An – Umorna lica (Sloboda Kretanja / Umorna lica) (Fettkakao)
Nakon prošlogodišnjeg izdanja Comforts of the Future, kao i još jednog singla za TONN, izdavača iz Belfasta (Somewhere There’s a Hunger Strike) austrijska Fettkakao etiketa je nedavno izdala i drugi vinilni singl prolifičnog stiliste elektro popa Ivana Antunovića. Kao što je slučaj i sa prethodnikom, i ovaj singl doliva pogonsko gorivo na kategoriju društveno angažovane tematike pretočene u Antunovićevu prodornu liriku. Sloboda Kretanja udara u nerv sintisajzerskog pankeraja onako kako bi Crash Course in Science zvučali u najnabrijanijem izdanju, dok bi se na ulici sigurno pretočila u vijugavu protestnu himnu koja nervozno gruva sa razglasa. “Umorna lica” je možda i najupečatljiviji singl do sada : ovaj spev o društvenoj apatiji koji govori o iluzijama modernog doba i prokrastinatorskom odnosu prema nagomilanim problemima u doba antropocena spaja elegantna aranžerska rešenja, melanholične harmonije i jedan od refrena koji će zasigurno obeležiti ovu godinu (“Moderno je doba, svi su izgubljeni, tako mrtvi iza pogleda svojih, moderni su ljudi, oni žive svoj san, da pogledom prate prazan ekran…”)
Marko Milićević
Iv/An na Facebooku
IDM/ TECHNO / ACID / ELECTRO
Envelope Cruz – Câbles (First Contact)
Audiovizuelni sastav Envelope Cruz je prava anomalija u srpskim elektronskim krugovima. Ne samo da proizvode muziku koja doslovno šalje žmarce, poput naslovne teme The X-Files koju su od Mark Snowa kidnapovali vanzemaljci a zatim joj ugradili implant sa najvećim hitovima Autechre koji će se vrteti u njenom univerzumu do kraja čovečanstva as we know it, već nam takođe raspiruju ove sumnje i sa svojim vizuelnim identitetom. Kvartet koji čine Nemanja Trećaković (već poznat ovdašnjoj publici, ali možda ne toliko po svom talentu za elektronsku muziku koji je na ovom izdanju u punom cvatu) Alma Đelić, Bogdan Đokić i Maelissa su posle par zapaženih lajvova po beogradskim klubovima i galerijama početkom godine izbacili i prvo zvanično izdanje – First Contact. Prikladno nazvano, s obzirom na interstelarne signale veštačke inteligencije koji su opshrvani kiborškim spoken word recitalima na francuskom u liku i delu vokalistkinje Alme Đelić, povremeno nas podsećajući na dronirane tendencije space/drone/trip hop sastava AMP. Najimpresivniji delovi albuma komuniciraju kroz dugačke pasaže – zvukove paranormalnih šaputanja, dalekih galaksija i muzika sfera koje probadaju konzistentni IDM bitovi i blipovi (Câbles, Monade, Ici) dok su instrumentalni delovi i zujanja na trenutke uspavljujući i predaju jedni drugima štafetu duboke astronautske kome . Envelope Cruz ostavlja utisak live projekta na koji se dugo čekalo i koji je apsolutni šampion u kategoriji atmosferičnog i sinestezijskog ugođaja, kao i ekspedicija u centar nervnog sistema misterije duboke zvezdane melodrame čiji smo svi saputnici, sapatnici, nemi posmatrači.
Marko Milićević
Envelope Cruz na Facebooku
Zergon – Nar (Tunse)
Aleš Hieng je slovenački zvučni umetnik i elektronski producent koji u svom stvaralaštvu koristi dosta analognih instrumenata, od kojih je većinu sam napravio. Poznat po izletima u interaktivne zvučne instalacije koje se dotiču hidrotermalnih sistema, morfologija “hemijskih bašti” i društveno svesnim eksperimentima na temu antopocena i porekla života na zemlji (po struci je hemičar), u svom zvuku neguje pristup koji je podjednako usmeren na senzorne doživljaje kao i ritmičke stimulanse .Tunse je EP satkan od digitalnih i analognih zvukova koji se spajaju u plutajuću i meditativnu celinu i lako bi pronašli svoje mesto pod suncem i kao muzika za nekakav naučno(fantastični) televizijski program kao i pozadina za jedan od potonjih instalacionih radova. A stranu karakteriše topliji zvuk sa uvijajućim bas zvucima, melodijom nalik iz japanske muzičke kutije i gamelan-astim zvoncima , dok je “Nar” rigorozniji, “naučnički” opit i elektronski eksperiment sa dub-om. Ova lagana procesija zvukova koja kao da oponaša rast biljaka, ili polako prati biohemijske procese, u svojoj preciznosti i čistoći je nalik strukturi kristala – dok narativ ne pomute misteriozni momenti, nalik muzici za istraživanja najdubljih tajni i najčudnijih stvorenja sa dna Atlantskog Okeana aka Marijaninog rova.
Marko Milićević
Zergon na Facebooku
Lab Personnel – The Four Clover Enigma (Adjusting the Brightness of Future)
Najveća enigma u vezi hrvatskog superbenda Lab Personnel je verovatno – konciznost i zaokruženost vizije u izobilju stilova i sazvežđa u kojima se isti susreću. Sa toliko članova koje ovaj sastav broj teško je poverovati da je toliko glava postiglo konsenzus oko generalnog zvučnog scenarija, a Lab Personnel na ovom albumu na trenutke zvuči iole promišljeno i konceptualno. Veliki broj viđenijih producenata iz različitih sfera (Zarkoff, Neon Lies, Ikonal, Le Chocolat Noir, Buzdovan, FM, Biro, Paško Gaćina) ujedinili su se da u različitim kombinacijama istražuju uzajamne atmosferske privlačnosti (a i odbijanja) u verziranim vodama electra, acida i EBM-a i udahnu ovom svemirskom detetu još jedan život. Možda samo par stvari deluje kao da se promenilo u odnosu na prošlogodišnje, dosta tehnotizovanije izdanje “Recreation”. Adjusting the Brightness je i pored klupskog oduška i poletnosti, manje pumpajući, manje adrenalinski, EBM-sa manje kalorija uradak koji provodi više vremena u građenju atmosfere i upotrebi kreativnog semplovanja. Dokaz je A strana kasete kojom dominiraju ove atmosferske teme u kontrastu sa diskoidnijim nastavkom. Kao poručena, traka sa semplera, Four Clover Enigma spaja mračniji electro zvuk sa snimcima glasova američkih astronauta na misiji STS-63, u anksioznom iščekivanju pronalaženja ruske orbitalne stanice Mir. Ne prestajem da spominjem Ivnu Ji i Borgie-ja u skorašnjoj saradnji sa Malbeku kako bih opisao ove ambijentalnije tendencije u novijem ex-yu electro-u, a Lab Personnel na ovom izdanju svakako koriste pun potencijal ljudstva ove astronautske laboratorije kako bi fino iznijansirali ovaj vrlo uspešan muzički opit.
Marko Milićević
Qwerty – modfunk (Qwerty #01)
Miro Merlak je pionir IDM zvuka u Hrvatskoj i, zajedno sa bratom Robertom Merlakom, jedan od retkih elektronskih producenata koji već jako dugo operiše u različitim muzičkim sferama. Počevši od Autechre/Warp-inspirisanih radova iz razdoblja sa kraja devedesetih sakupljenih na kompilaciji “Die Leiden des Jungen Qwerthers”, istraživanja kakofoničnijih spektara eksperimentalne elektronike pod pseudonimom Spleen, preko klupski-orijentisanih izdanja (“Concrete Acid”), i hitičnog remiksa za riječki bend Marinada (“Čista ljubav”) Merlak je demonstrirao veliki dijapazon eklektičnih ideja i umešnost u reanimaciji retro sazvučja. Početkom godine izbacio je i selekciju arhivskih traka iz razdoblja 2006-2014 koje su uhvatile duh njegovog poznog klupskog eksperimenta: Qwerty #01 karateriše sinergija raznolikih uticaja, dobro ilustrovanih na semplerskoj modFUNK : fankom-razbuđena bas linija naleže na balearsku prog-house melodiju dok ispod njih pulsiraju sanjivije tendencije elektra, koje su u poslednje vreme zaživele i u produkcijama Ivne Ji i Stojche-ta, istovremeno prizivajući, kako to i sam liner notes obrazlaže, nerdovski zeitgeist IDMa, sa prohujalim sprovodnim tendencijama berlinskih lepršavijih sazvežđa.. Poslastica za (ali ne i isključivo) ljubitelje ovakvog zvuka i dugo očekivani povratak Merlaka u sferu muzičkog izdavaštva.
Marko Milićević
Qwerty na Facebooku
Torulsson – Chili Sun (Disposition) (Rennie Foster)
Još od vremena kada su Noise Destruction harali srpskim TV rejv emisijama sa svojim kultnim hitom “Laki je malo nervozan”, i rotirali u svom spotu MTV logo oko svog lokalnog NS+ blizanca, nisam ni sanjao da ću u doglednije vreme naići na još jedan primerak lažnog MTV videa, kao poručenog iz ponoćnog termina famoznog Party Zone programa (ili pak njegovog Chill-Out parnjaka). Video za Chili Sun izgleda kao nekakav šarenoliki vhs snimak iz 90-ih koji je pohaban u informatičkom gliču mrene rejv nostalgije iz ovih programa. Ako sve ovo zvuči kao meta-komentar o poroznosti muzičke industrije u vaporwave stilu, audio deo nije samo još jedan podgrejani Paulstretch leš te ga prilično demantuje Traku potpisuje Borut Bernik slovenački elektronski muzičar koji je poznat po projektu Torul, često uspoređivanom sa tendencijama komercijalnijeg electro-popa iz 80-ih i zvukom Depeche Mode. Na svom prvom EP-u pod pseudonimom Torulsson na kanadskoj etiketi Ronnie Foster uglavnom je okrenut zvucima sa klupskog podijuma : na četiri trake su u kontrastu futurističke i ohlađene atmosfere iz detroitske kuhinje i euforija dubokog acid house-a, sa povremeno fanki klavijaturama ; producent/kinje poput Ivne Ji i Stojcheta su u poslednje vreme takođe poentirali u ovim retro teritorijama, a Disposition je još lepršavija i umešna sukcesija snolikijih traka koja će vas naterati da se bar malo istopite na plesnom podijumu od zavodljivih kiselinskih napada.
Marko Milićević
Torulsson na Facebooku
BEATS / BASS
Summer Deaths – Kyoto 6AM (Rest in Peace/ Summer Vacation)
Odavno nismo pisali o projektu sve aktivnijeg srpskog bitmejkera i elektronskog producenta Mihajla Đorovića, te nas je obradovala vest da je posle dužeg vremena izdao još jedan EP pod ovim imenom. Nezaobilazno je spomenuti da je njegov selftajtd prvenac bio jedan od najupečatljivijih instrumentalnih hip-hop uradaka iz prethodnih par godina na našim prostorima – sve vreme dok ovo izdanje svira Summer isporučuje njegove najzanosnije melodije i harmonije, dok ovu melanholičnu viziju upotpunjava podtekst, koji bi – da je tekst zvučao kao neka od super-emo Modest Mouse balada. I u klot/ambijentalnoj varijanti (Fading) stvari su takođe ličile na intermeco iz kog progovara atmosfera muzike za indie film (ono što bi bio Tommib u Kopolinoj Lost in Translation bi u ovom slučaju bila ćuprijska hauntologija). Nadovezujemo se na Japan i kroz analizu sa novim izdanjem koje odlazi u teritorije kako bi Lost in Translation zvučao da je rađen u 80-im, dolazimo do toga da je zasigurno više uhvatilo duh urbanijeg cloudrap zvuka nego melanholije odrastanja u malom gradu, sa disclaimerom da traka sa semplera nije smeštena u neonski obojeni futuristički Tokio već u futuristički raskošan vrt u Kiotu. Ryuichi Sakamoto bi se sigurno obradovao ovoj očaravajućoj sintastičnoj temi i hajlajtu ovog izdanja, koja je, kako stvari stoje, možda i potencijalno deo nekog novog talasa u kome dosta ambijentalnih zvukova iz zemlje izlazećeg sunca inspiriše novu generaciju ovdašnjih elektronskih producenata (spomenimo i Subsided).
Marko Milićević
Million Ear – Let me (Oceanic State) (Kamizdat)
Kamizdat uzvraća udarac! Večito avanturistička slovenačka etiketa nam već par godina unazad donosi neke od najprogresivnijih zvukova sa lokalnih scena elektronske i kreativne muzike a Milion Ear je sigurno jedno od iznenađujućih izdanja koje se na istoj obrelo. Iako je Ljubljana (a i okolina) poznata po jakoj bitmejkerskoj sceni, retko su se, i u sudaru kameleonske inspiracije i eklektičnih semplerskih muzičkih preliva do sada našle kombinacije muzike koja se razvejala na konceptualnom EP-u “Oceanic State”. Možda je za to kriv Rok Zalokar, koji iza sebe ima uzbudljivu karijeru u sastavu Kukushai, koji nepredvidljivo spaja kreativni vokalni džez sa rock-in-opposition dinamikom i ostalim popkulturnim topinzima, no jedno je sigurno – okeanski osećaj iz najave svakako provejava ovim izdanjem, te se struktura kompozicija, uglavnom posle enigmatičnih spoken word prologa gitariste i vokaliste Filippos Glinavos-a, u Gill Scott Herron-ovskom propovedničkom tonu raspršuje i raspiruje, iz konkretnih oblika ka apstrakciji, i poznatijeg ka ezoteričnijem. Bilo da je to gitarska buka ili interdimenzionalna sintisajzerska kakofonija (na Let me) na albumu se otvara portal koji nas uvodi u ova bespregledna bespuća dostizanja nirvane i raspadanja stvaralačkog ega (kroz dekonstrukciju muzičkim žanrom ograničenog uma). Ova Roterdamska formacija svakako ima da nam ponudi više no par spektakularnih improvizatorskih šavova i džem sešn spojeva u svojim muzičkim vokabularima – koji za strah ne znaju.
Marko Milićević
Josip Klobučar – Shotgun (Backups)
Umetnik prethodno poznat kao mađioničar semplera i skladatelj / sklapatelj nekih od suludijih muzičkih mozaika, Zagrepčanin Josip Klobučar je krajem 2016. izbacio jedan od svojih definitivnih magnum opusa. “Bad Taste” je možda ostavio loš ukus u ustima samo najnabrijanih muzičkih puritanaca, a ostatak univerzuma mu je radosno klicao, tražeći još napajanja sa izvorišta ovih psihodeličnih sokova u najbližoj budućnosti. Klobučar se oglasio posle nekog vremena sa tribjutom prerano preminulim J Dilli, a ove godine je obradovao auditorijum i sa bittejpom traka koje su prvobitno bile izgubljena informacija u borbi za pokvarenim hard diskom, a onda i spašeni u operaciji More Bad Taste 2.0. Na nekim trakama kao da se osećaju posledice ove pretrpljene kontuzije. Shotgun je bukvalno zvuk sačmarice kada bi bila bas, ali u formi mešalice za beton koja melje sve pred sobom, pa i deliće informacija sa spašenog HDDa. Tu su i dve saradnje sa reperom Charles Melvin-om kao dodatni hajlajt u iščekivanju narednog i zaokruženijeg poglavlja u autorovom opusu. Do tada, tu je Backup, kao jedan vrlo ukusan fortune cookie.
Marko Milićević
]Josip Klobučar na Facebooku