naslovna fotografija : Dunja Bojčić
Csaba Rácz aka Acido Doomingo, je ambient-drone-noise, hardware guru poreklom iz Subotice, a takođe jedan od mojih najboljih prijatelja. Naše drugarstvo je počelo jako davno, još možda pre osnovne škole, ali tek negde na početku srednje škole se umešala i muzika. Od tada smo razmenjivali bezbroj bootleg kaseta, mixtape-ova i vinyl-a, a naravno i mp3-a. Bombardovali smo jedan drugog raznim muzičkim uticajima i delili trenutke otkrivanja muzičkih novosti.
Csaba je negde sredinom devedestih nabavio prvu ritam mašinu i sint, koji su meni tada delovali toliko apstraktno, da se nisam uspeo začarati magijom „gvožđurija“, ali se on navukao žešće. Njegova adikcija je trajna i za nju ne postoji supstitucija.
Attila : Toliko uspomena mi se vraća dok pišem ove redove, želeo bih da čujem i neke tvoje najdraže, sa početka. Kako si ti arhivirao devedesete, kako si se upleo u ovaj svet elektronskih instrumenata, gitarskih pedala i kilometara kablova?
Devedesete? Čudo je kako smo uspeli to preživeti. Čitava decenija mi je arhivirana u izfragmentisanim flešbekovima. Verovatno je bilo ludo a sigurno zaboravno.
Kod mene je sve počelo sa gitarskim pedalama. Kao tinejdžer sam bio na nekoj lokalnoj klubskoj svirci gde sam prvi put mogao i izbliza da vidim i pojačalo i instrumente i kompletnu binsku opremu. Zapalo mi je za oko kako kada god gitarista nagazi neku kutijicu, to mi je bio doživljaj bukvalno „uuu jebbboteee – pa ovo sada zvuči ko Sonic Youth!“ a kada opet nagazi tj. isključi tu kutijicu „o neee!!! kakvo je sada ovo sranje, zašto ju je uopšte isključio?!” – hahaha. Beše ljubav na prvi sluh.
Što se tiče sintisajzera i ritam mašina, bilo mi je jasno da se elektronska muzika generalno ne pravi na gitarama, hahaha – a samo stvaranje na kompjuteru mi je uvek bi apstraktno. Nisam osećao miš, kao što ni danas ne osećam touchscreen. Jesu procesori i aplikacije današnijce nabudženi i zvuče fantastično. Nego me obespokojava ovisnost od neke tamo univerzalne naprave koja nije naoštrena striktno na audio stvaralaštvo.
fotografija : Máté Bugár
Dugo si živeo u Budimpešti gde si se sprijateljio sa sličnim ljudima i osnovao band Drone Travolta. Znam da ste više godina imali prostor u kome ste se družili i svirali, a odatle potiče i vaš nedavno objavljen postapokaliptični album. Pričaj nam o tim seškama i o avanturama sa bendom.
Živeo sam u Budimpešti od 2004-e i prošla je jedna decenija dok se nisam skontao sa mladim likom koji se zove Bence. Zanimalo ga pravljenje elektronske muzike, a nije bio lud za nekim aktuelnom trendom, plus mu je i kompjuter stran u stvaranju, a i njega je zanimala isključivo improvizacija. Nekolicinu modularnih sistema je izgradio za svoju upotrebu i spring reverb rack sa svim mogućim kontrolama i još mnogo čuda. Na ovoj fotografiji je između svega i dokumentovan sam početak njegove DIY delatnosti.
fotografija : Máté Bugár
Brzo smo ukapirali da nam ritmika nije jača strana i tako smo se proširili u trio. Nagovorio sam jednog genijalca (Ádám aka Skogn) koji je tada stvarao na hardverima, nešto nalik Autechre-a, da se isproba u kombinaciji sa nama i da stvorimo dub/drone/noise čudo neko.
Ovaj snimak je upravo prvih desetak minuta sa prve naše zajedničke probe:
A ti session-i su bili legendarni. Trebalo nam je minimum 2 sata da sve ispovežemo, a onda obavezni de-bug. Pošto smo svi mi radili negde radnim danima, sešni su počinjali subotom oko 14-17h i završavali se u nedelju ujutru, a ponekad i u podne. Svakom od nas se kad-tad zadesilo da zaspi usred sviruckanja – ali su modularni sistemi, luperi i sempleri radili posao – ili nedajbože i „mute“ datih kanala na mikseti ali to obavezno uz pažljivi fade-out jer smo se uvek i probudili čim bi baš dežurni spavaoc (spavalac?) naglo nestao iz audio spektra (smeh).
Prostorija je bila u potkrovlju i bez klima uređaja ali su zato 3 zida činili samo ogromni prozori. Letima smo više puta merili i preko 50°C u prostoriji i satima nakon posle ponoći. Tek bi ujutru oko 5-6 postajalo polu-podnošljivo. Znači umirali smo ne samo od smeha. Dešavalo se često da nam neko od drugara svrati pred odlazak u klabing, a neki banu posle afterparty-ja – vrata su nam uvek bila otvorena za sve kome je do bučnog droniranja.
Neretko se dešavalo da smo imali probe samo kao duo sa Benceom a to je uvek bilo totalno razlivanje – nekakvo ambient/drone more bez kopna na vidiku. I kad-tad smo i nastupali kao duo van Budimpešte
fotografija : Gergő Kelemen
Bili smo aktivni sa nastupima, uglavnom po budimpeštanskim klubovima. Činjenica je da nam je svaka druga svirka bila promašaj – ali smo se od samog početka držali toga da uvek sve mora da bude full impro – a ama baš nikakvi muzičari nismo u klasičnom školskom smislu. Izblamirali smo se par puta – to je bila cena, hahaha. Moram da spomenem i naš side project koji je bio orijentisan na drone-hop – Drone Drugs N Harmony.
Sa ovim triom gde smo članovi bili Tomi Entomon i Bence i ja iz Drone Travolte imali smo i kratku turnejicu po Srbiji.
fotografija : Igor Bartolec
Trenutno živiš u Beogradu, gde si preselio i svu svoju opremu. Da li si već i tu našao prostor i prijatelje za dalje avanture?
Retko sviruckam i isključivo kod kuće. Ivan Tasić (KSEA) je bio par puta do mene. Njegov album prvenac sam sreo upravo na Popscotch-u i rastopio me.
Međutim on je nedavno bio primoran da zapali preko grane, te nismo stigli da napravimo ni kolaborativno EP izdanje. Ivan je btw super lik i siguran sam da ćemo sarađivati u budućnosti.
fotografija : Dunja Bojčić
Po mom mišljenju ti si muzičar koji se uglavnom bavi kreiranjem kroz eksperimentisanje, a vrhunac gde se ova magija ispoljava, su tvoji live nastupi. Podeli nam svoju filozofiju o stvaranju muzike.
Tako je. Pa i nemam baš nikakvu filozofiju o stvaranju, ali timeline/grid za mene ne postoji. Bitno mi je samo da proguram sintisajzere kroz gomilu gitarskih efekata u neko lampaško pojačalo. Ako postoji i subwoofer na licu mesta – šanse su 50% da će biti strava ne samo meni (smeh). A najbitnije mi je da sam raspoložen da povežem sav taj hardver (smeh).
Nedavno sam se učlanio u tvoju public fb grupu, koja se zove Pedalboards of Serbia. Šta se tu zbiva, kako se ovo desilo?
To nije moja grupa (smeh). Ja sam samo jedan od admina. Lik koji je napravio tu grupu me pozvao tamo, a meni je bilo krivo što nema ta grupa nikog u „generalštabu“ ko koristi gitarske efekte na sintisajzerima. Želeo sam da bude malo više kontenta od klasične rock muzike.
Pedalboards of Serbia – facebook grupa
Šta slušaš ovih dana? Da li izvlačiš neke stare omiljene albume ili pak više istražuješ novosti?
Stare omiljene definitivno. Windy & Carl, Stars of the Lid i sve njihove kolaboracije, starije albume Tim Hecker-a, ponekad Boards of Canada i Aphex Twin-ov Selected Ambient Works vol. 1. Imali smo period žena i ja, kada smo slušali konstantno i isključivo Nils Frahm-a.
Digao sam ruke da istražujem novosti u svetu muzike – pre svega tražim posao dok slušam stare favorite (smeh).
Da li si uspeo da optimizuješ neki live setup za nastupe, sa kojim bi mogao lako da nastupaš, ili još uvek tražiš nešto? Kad će sledeći live, planovi…
Optimalizacija opreme mi nikada nije polazila za rukom. Neko pojačalo i neki polisint sa klavijaturom od minimum 4 oktave plus dve miksete i previše gitarskih efekata je bila oduvek baza. Ali se zapravo i ne sećam kada sam stao na stejdž sa samo jednim sintisajzerom. Ma nema šanse da sam to ikada uradio (smeh).
Nekako mi je normalno da uvek tražim nešto novo – novi deo setapa je uvek i inspiracija.
Ne postoji sledeća svirka.
Plan mi je da pobegnem iz ove države i da se nikad više ne vratim (smeh).