U novom intervjuu za Popscotch poveli smo razgovor sa jednim od najprolifičnijih eksperimentalnih elektronskih kompozitora našeg doba, novosadsko-nemačkim muzičarem Aleksandrom Stojanovićem a.k.a Kaschade. Budući da prenosimo intervju u originalnoj i nebrušenoj verziji, treba istaći da Aleksandrov srpski ponekad nije najsavršeniji, ali da istovremeno sve pogreške stvaraju zanimljivu štucavicu novih značenja i jezičkih konstrukcija…

 

Popscotch : Kaschade je projekat koji na dosta načina izlazi iz zone muzičkog komfora i (pre)spaja univerzume eksperimentalne elektronike (nojza, gliča), ambijentalne muzike i slobodne improvizacije. Kada i kako si ga započeo i šta te je najviše privuklo u ovom muzičkim pravcima?

Muzički projekat Kaschade je eksperimentalna muzika sa viškom smisla a sa manjkom besvesti. Akcenat na elektronsku muziku i akcenat na psihodeličnu muziku. Može više da se svrsta kao kakav electro rock ili space rock. Elektro rock al na moj način. Ne mislim na electro rock sa društvene mreže. Vi kada birate electro rock, electro punk ili electro gothic vi dobijate isti miks. Nema nikakvog žanrovskog menjanja. Laž je da neko sluša samo punk muziku. Da bi došao do punk muzike mora se dosta žanrova preslušati. Naravno suprotno od mainstreama. Progressive rock, Avantgarde jazz, Free jazz, Experimental rock, Industrial, Experimentalna elektronika, Electro collage tapes. S takvim slušalačkim znanjem dolazi se do punka ili electro punka.

Kada ne komponujem muziku ili kad ne sviram saksofon, midi wind controller ili klavijature, prebacujem se na slušalaca.Znam da radio nije pohvalan ali opet ima dve radikalne frekvencije koje neguju kvalitetnu muziku. Poslušam i govorni dokument, izveštaj. Pre sam slušao gramofonske ploče i nosač zvuka koji jako prezirem, kompakt diskove. U velikom preziru, nalik na alkoholičara iz crne mačke, hteo sam te predmete da uništim. Naravno, nisam ih uništavao bacajući po zidu. To je pre svega dosadno. Na buvljoj pijaci sam kupio polovni teg. Uzeo kantu. Sručio sadržaj. Ostalo nema šta da ti pričam osim da sam predmete odneo u beznadje. U nistavilo. Kupiču gramofonsku ploču kada mi izdavač izda Kaschade ploču. Muzika je celo vreme prisutna. No, ne polemišem o njoj. Da polemišem bio bi muzički kritičar i toliko koliko dobijao novac. Inače ne volim da polemišem. Verovatno sam u prošlom životu bio japanac. Kada se prešaltam u slušaoca idem na nastupe manjih kapaciteta. Imam fobiju da sam u kontaktu sa mnogoljudnosti. Koncentracija mi izaziva nesigurnost. Zamisli da nisam obišao ni na jedan koncert mojih omiljenih muzičara. Više volim da poslušam nastup u kulturnom centru ili u alternativnom prostoru.

Koliko izdanja broji do sada i kako vidiš evoluciju ili ekspanziju u zvuku Kaschade od početaka do sadašnjeg momenta. Postoje li neke muzičke ideje koje te opsedaju a još uvek ih nisi integrisao u svoju muziku.

Kao jazzista ili pre svega kao eksperimentator zamišljao sam da ću svake godine izdati po jedan-dva albuma. Medjutim nije to tako. Ako vi svirate samo saksofon vama se kvalitet sviranja podiže na pohvalnoj oceni. Dobijate pohvale od muzičara koji isključivo je zavistan samo od tog osnovnog instrumenta. Bilo je prilike da sam svirao sa jednim gitaristom koji je gotivio Joe Satriania. Satrianisti sami po sebi paze na zvuk, na melodiju, na tehniku, na proizvodnju instrumenta i na pedale. Posle jam-sassion dobio sam pohvalnu ocenu i reči hvale. Nezadovoljan sam mu odvratio, da ja ipak volim punk. Da volim greške, greškice. Dirt. Dakle u dodavanju komponovanja, improvizacije, analognih ili digitalnih zvukova vaši parametri se polako menjaju. Dobijate i gubite. Postoji problem da posle sviranja saksofona ili midi wind controllera dobijam gušenje i trnjenje u plučima. Grčeve oko glave i zategnute žljezde ispod vrata. Isto tako veoma sam spor jer me grčevi izmore. Stoga se vraćam na početak. Nisam ostvario zamisao da godišnje ispoljim kreacije. Prvo treba skočiti a ne reći hop. Nabrajam. Prvi album se zove Introduction i on je izašao 2013. Dupli album Independence izašao 2014. Underworld, 2015. Performance, 2016. Architecture album još stoji izmedju proučavanja i odmora. Pitaš me o neostvarenim muzičkim idejama? U svakom albumu sam davao ideje a naravno ono sto nisam učiniću u sledećem albumu.

Ovogodišnji singl “Peppermint Pub” miks je gličeva i kosmičke elektronike, a predstavlja i uvod u sledeći album “Architecture”. Kada će se izdanje pojaviti i šta sve možemo da očekujemo u zvučnoj paleti istog?

Nightmares i Peppermint Pub su dva singla sa predstojećeg albuma Architecture. Dok je prethodni album Performance iz 2016 bio više ambijentalan, Architecture će više imati psihodeličan zvuk u zajednici sa chiptune-om i glitch-om. Prema planu treba prvo da izađe video spot Nightmares, početkom 2020 a krajem godine i sam album.

Da li bi rekao da tvoja muzika “pleše” arhitekturu ili pokušavaš sa njom da izraziš nešto ličnije? Da li misliš da dosta elektronske i ambijentalne muzike (danas) spada u dizajnersku muziku bez supstance.

Architecture album neće sadržati staklo niti aluminijum. A što se tiče drugog pitanja, smatram da ambijentalna i elektronska muzika treba ponekad da spada u dizajnersku muziku. Instrumentalna muzika sama po sebi ne bi trebala da bude preprićana. Medjutim ma koji žanr ma koja pesma ili kompozicija. Oni su ispričani ili dizajnerski, ili vizuelizacijom. Ponekad sa smislom ponekad bez smisla. A ponekad i nešto izmedju.

Dosta bitan element muzike na većini prethodnim albumima je saksofon. Da li ti je izazovno da dekonstruišeš zvuk saksofona iz njegove preterane asocijativnosti na džez milje i uvodiš ga u prostor eksperimenta, spajaš ga sa elektronskim zvucima i ambijentalnim pasažima, i da li i na kakve eventualne poteškoće nailaziš u ovom procesu?

Postoji interesantno gledište da ako neko svira saksofon ustvari svira jazz. Kada neko svira klavir, da se svira klasika. Lično, volim jazz ali više stavljam akcenat na rock pa i na sam electro punk. Ne vidim nikakvu konekciju zašto klasična muzika podržava jazz. Uistinu oni podržavaju i heavy metal. I mi znamo zašto. Postoji konekcija što je jazz instrumentalna muzika al mi se ne dopada što sviraju čisto. Čak isuviše čisto. Da li misliš da li oni vole Miles Davisa? Miles Davis nikad nije rekao da je svirao jazz. Samo jedanput i već se umorio jer mu je dosadio. Miles Davis je na svakom albumu svirao drugaciji žanr. Šta misliš žasto su prezirali njegov jazz fusion. Više su voleli fazu gde svira pop pomešan sa repom. Al njegov jazz fusion, nipošto. Tu su muzičari bacali samonapravljene instrumente. Neki su sedeli i spavali. Ali kad su se probudili nisu znali kada da se zaustave. Kompozicije su se sastojale od basova i nojza.

U projektu koji kuca melanholičnim srcem ispod maske hladn(ij)e modernosti, na svom bandcamp-u spominješ kao veliki uticaj nemačkog romantičarskog slikara Kaspara Davida Fridriha. Da li bi mogao nešto više da nam kažeš o vizuelnim a i literarnim uticajima i referencama u tvojoj muzici?

Kaspara Davida Fridriha sam stavio zajedno sa Novalisom. Setni romantizam. U njihovom stvaralaštvu se nalazi tmina. Nevidljiva čudovišta i fantastični svetovi. Nemačka sadrži taj gotski kapacitet i stoga joj hvala. Tako kad neko odluči da živi u Nemačku treba da obilazi sanjive doline i pre svega da nauči njihov jezik koji nije komplikovan kako se misli. Kaschade je zasluga porugljivosti. Kao mali su me zvali debeli plavi nemac. Hteli ste nemca, dobili ste nemca. Možda znaš onog bucmastog deteta koji skakuće zajedno sa sestrom i kaže kada vidi Bucks Spanija (Um, Himmel). Henzel und Gretel, Looney Tunes. Uistinu potičem iz mešanog braka. I stoga smo razvili relaciju Nemačka Srbija da bi to danas bilo obrnuto. Moj otac je verovatno u prošlom životu bio nomad i voleo zajedno sa porodicom da se seljaka svakih pet godina. Nije ni čudo što je kupio Ford jer je voleo američka kola, američku muziku i novotvorije. Isto nije ni čudno što je kupio i saksofon. Ali isto nije ni cudo što me nisu vodili kod logopeda. Stoga sam u muzici tražio samo instrumentalnu muziku.

Da li si nekada komponovao muziku za film? Ako nisi, o kakvom ostvarenju bi se radilo kada bi bio u mogućnosti da ga sam snimiš.

Nisam komponovao muziku ni za alternativno pozorište a kamoli za film. Ako se ukaže kakva prilika ili kakav dogovor, pristaću. A što se tiče snimanja filmova to ne bih uradio jer već sami video spotovi mi jedu vreme. Snimio sam nekoliko video spotova u vidu propadanje subkulture. Dakle, da se subkultura oživljava, arhivira. Brutalne zgrade u smislu solarnih stanica. Graffiti vandalizam koji proizvode ne vandalizam. Antikvarnice knjiga u vidu zatvorske opsednutosti. Pored spotova uradio sam jedan kratkometražni dokumentarac-Surrealism. Dosadilo mi je da u pismu pišem iznova i iznova muzičku biografiju. Napravio sam Surrealism u vidu digitalnog CV. Medjutim i dalje traže pismenu biografiju. Imam malu ekipu koji mi obrade video spotove ali nema te ambicije svaki put da ih probudim i da im kažem putokaz za video spot.

Dužina tvojih kompozicija i albuma ponekad nailazi na kritiku i optužbu za preteranu hirovitost – da li ikada razmišljaš o ovim aspektima u svom stvaralaštvu i pretvaranju tvojih muzičkih ideja u zaokruženiji i pitkiji “proizvod”?

Samo radim onako kako trebam da radim. Al iskreno, nema ništa loše ni i u uniformisanosti. Verovatno će i toga biti u Kaschade muzici. Na jedan, dva, tri i roll. Nemam ništa protiv uniformisanosti ali imam protiv pitkosti. Pitkost se za mene zove Cocksong/s. I oni su prisutni na radio stanicama pa i na on-line stanicama. Neka pesma bude pop ili rock al da u toj kilometraži staviš/stavlja te snagu. Radio stanice puštaju dve tri snage izmedju jinglova i onda krenu i ne zaustavljaju se sa Cocksongs. Instrumentalnu muziku možeš zaboraviti na radio stanici osim na one dve frekvencije gde muzički urednik ili novinar- voditelj ima uho pa instrumental upakuju u prilog. Dakle, svaki žanr ima svoju etažu i za etaže ti treba lift. Pozajmiti lift od Alise iz čuda. Nezavisni muzički izdavači takodje prolaze kroz te liftove i naravno uzimaju one karte koje na sebi imaju dobitak. Može tu da se zadesi naravno i teža alternativa ili underground. Ali onda ta karta pored naguranog znoja mora da ima-odgovornost.

Za sam kraj – da li nastupaš uživo i/ili ovako promovišeš svoja nova izdanja (ukoliko da : kada bi mogli da očekujemo tvoj nastup u prestonici?)

Da, održavam nastupe i obišao sam za ovu godinu par mesta i prestonicu. U prestonici sam nastupao u kulturnom centru-Beograd. Oni su poznati po Art video performansima, video instalacijama tako da sam imao čast tamo da prezentujem Kaschade muziku. Program-Muziku za snove. Njima se zahvaljujem pre svega na profesionalni rad ali i na dobronamernost. Trebao bi da 2020 nastupim po još par mesta i možda u zemljama bivše Jugoslavije. Planiram da nastupam i u nervopsihijatriji, mada ne verujem da će im se svideti muzika. Mada ko zna?

 

Kaschade na Facebooku

Kaschade na Bandcampu