U okviru ove liste se na trenutak opraštamo od apstraktnijih i instrumentalnih izdanja koja su krasila tri prethodne retrospektive : istražujemo šta je predstavljalo trijumf “popa” po Popscotchu u prethodnoj godini : ko je polimatski redefinisao pop muziku današnjosti ili prošlosti, ko se poigrao (ili preigrao) starim obrascima, gde se najviše očitavala eklektična muzička šizofrenija – predstavljamo vam 15 remek dela regionalne elektronske i eksperimentalne pop muzike iz 2018.
Listu je sastavio Marko Milićević, a tekstove su u toku godine pisali i naši saradnici : Predrag Karanjac, Marko Dabetić i Nikola Vitković.
Share & Enjoy!
AVANT-POP
1.
Japanski Premijeri
Rdeče pike
Na duplom, šestom po redu LP-u kultnog riječkog benda Japanski Premijeri sakupljeno je oko sat i po muzike koja je definitivni magnum opus njihove milozvučne muzičke šizofrenije koja izmiče svakim definicijama, sa vrlo briljantnim novinama, u vidu retroidnih dramendbejsičnih ritmova. Premijeri su poput najluđih kreacija iz laboratorije snova People Like Us, ultimativni sempla-psihodelični pop koji skoro u svakoj novoj pesmi stvara neku novu zvučnu mutaciju.
A ima ih dosta. Uzmimo Sunbeam Alpine koja otvara album u preludom spoju Dina Santaleze, mid-ere Discipline Kičme i breakcore krljanja Squarepushera, ili I dare Jets koja nas opkoljava sa Moris Mateljanovim BBC radiofoničnim/ Ghost Box sintovima i psihodeličnim inkantancijama pevačice Petre Gržetić, nalik progičnijoj verziji poznih Broadcast ili Beautify Junkyards. UFO Hoaxer je briljantna rekonstrukcija zvuka džangla kroz space age pop i kantrozne ehoe famozne saradnje People Like Us i Matmos sa epilogom u nekakvom mediteranskom lounge baru u kome gazduje Les Baxter. Neve Nevica je spoj ultra zarazne multitrekovane vokalne mantre i elektronskih ritmova u Orbital-ovskom rejv ruhu plus progerica ; Meredith Monk je svukla Arvo Part-ovsku crninu i banja se na nekoj rajskoj plaži slušajući ovo…
Magnofonija fjužn-skizofonija, najjača do sada!
Marko Milićević
Japanski Premijeri na Facebooku
2.
Voider
Strongly Disagree
Dat cover. Voider je WTF momenat godine i signal da bi Nike Eyes možda trebali da se zabrinu jer su novi mutanti iz daleke galaksije u kojoj je pop kultura izgovor za svakakva subverzivna miniranja stigli i planiraju da ostave trag veličine kratera Rozvela i u ovoj našoj dimenziji. Kombo koji čine Marika Kandelaki, Ted Mineo i Nino Božić tvrde da su se zadojeni ideologijom marksizma, upravo preselili iz Njujorka u Mali Lošinj kako bi denuncirali autoritet večnosti i raščinili buržoasku dominaciju i ovozemaljsku etiku sa “posebnom formom otuđenja”. Kakav plemeniti cilj, ako je ikada postojao jedan, moram da dodam!
Letter to 0 počinje kao zvuk Batajeve zveri čija se noga upetljala u zamku (kao i svi koji su se našli u kontaktu sa ovim ostvarenjem) a nastavlja se kao nevina uspavanka nalik glitch-pop ispovedima Tujiko Noriko, iza kojih se krije soundtrack za školsku priredbu u Severnoj Koreji sa poslednjeg Laibach albuma “Sound of Music”. Vode mjuzaka se već ozbiljno mute na “There is Nothing left to Do” sa robotizovanim glasom u renesansnom svemirskom lounge-u u kome su ukrstili koplja Cornelius i Air. Destabilizacija se nastavlja na fantastičnoj “Playground Environments” koja zvuči kao povratak u ekscentrično elektronsko eksperimentisanje sa post-punkom u stilu Ludusa ili Art Bears. So Ve It nas katapultira na planetu downtempo džeziranog glitch popa sa dodatkom progerije na vrhu a A Ontological Conviction propisno zakucava album sa art pop eksperimentom koji čini da pomislimo da je bend sigurno u nekom trenutku skenirao rane radove Non Credo i Laike. Puno razloga da se pretplatite na Voiderov zvučni fanzin koji je u nastavcima pun još potencijalno iznenađujućih obrta.
Marko Milićević
3.
Azza
Polunevreme
Iza projekta Azza krije se mladi beograđanin Aleksandar Petković koji je na svom prvom mini-albumu Polunevreme skuvao vrlo eklektičnu mešavinu sastojaka i predstavio nam jedno od najmaštovitijih lo-fi pop izdanja godine. Dobar deo albuma naginje na dekonstrukciju space age pop/ lounge/ easy listening muzike koja je dominirala semplerski obogaćenim popom, a koju su u ovom milenijumu najšarmantnije i najubedljivije realizovali The Avalanches na “The Frontier Psychiatrist” (fantastična “Spremite se da budete zapanjeni”), sa dosta spoken word lajtmotiva (Aca ih je uglavnom koristio iz Nindža kornjača) ali i jasnim ritmičkim delom u vidu oštrih perkusija i hipnotičkih bas linija, dok se drugi kreće na liniji “letnji hit lika u havajskoj majici i sa akustičnom gitarom”, sa izrazitim tendencijama uvrnutog psihodeličnog popa iz škole Bugskull ili Land of the Loops. Evidentan je i prostor u kojem bi se na sledećim izdanjima priča mogla razvijati u eksperimentalnijem pravcu pa navijamo da projekat Azza nađe put do veće publike i radujemo se njegovim budućim radovima.
Predrag Karanjac
Azza na Facebooku
ELECTRONIC POP & SYNTHWAVE
1.
Yva & The Toy George
Slavia Divinorum
Iva Stanišić je lek za dosadu koju proizvodi muzički underground. Turbotronik anti-stres. Od kako se ova Rimljanka, a rođena Beograđanka pre par godina pojavila i zavrtela plesnim podijumom, u lokalnim okvirima žurke više nisu bile iste. Na njenom drugom albumu, na kome je radila par godina unazad sa producentom Manuelom Cascone-om, opravdala je duhovitu permutaciju u naslovu Salvie Divinorum, biljke sa psihodeličnim i disocijativnim efektima, sa igrama asocijacija i disocijacija vezanih za pop kulturu koje su se komešale na ovom albumu. Na albumu se peva na više jezika. Latinoameričke frule transmigriraju u vlašku magiju Balkan Erotic Epica. Protestne disko-tečne pesme sa pigmejcima na ulicama Konga kidaju etho tehno urnebes, dok ide moombahtonski ritam da te pitam, a frikasti latino vrca. Protestne pesme orijentalnog melosa iz hiljaduijednenoći skopske čaršije sa malo cutting edge tribalnih ritmova RAMZi na vrhu prati zvuk Sanju Ilić i Balkanike koju je na saboru u Guči svemirskim brodom kidnapovala dj flugvel og geimskip. Milenijalska deca i fejsbuk grupe studenata sociologije nafilovane meme humorom mogu samo da sanjaju o okakvoj sofisticiranoj intertekstualnosti koja se transkribovala u zvuk elektro popa. Svaka pesma na Slavia Divinorum je, ni manje ni više – hit!
ceo rivju : Slavia Divinorum
Marko Milićević
Yva & the Toy George na Facebooku
2.
Ensh
Okvir
Na papiru, ideja možda i ne bi zvučala obećavajuće, ali je realizacija više nego li ubedljivi stejtment današnje youtube “remiks kulture”. Ključna reč je transformacija, a Milenko Vujošević je vrhunski zabavljač i aranžer koji je napravio parastos žurkovanju neke nove generacije klinaca i klinki koji-e su odrasli uz indie glasila iz široke blogosfere a onda odlučili-e da naprave i bendove. Enshov okvir je kolaž uzoraka (semplova) regionalnih i svetskih hitova koji su mešapovski obrađeni u lucidnoj novemilenijalskoj semplerskoj posveti sceni Možemo li Annie Lennox i izdanje sa Awesome Tapes from Africa zamisliti u produkciji razdraganijeg Casiotone for the Painfully Alone ili Animal Collective – proverite Bessa Me. Ne znam da li mi se samo učinilo ali Tri različite faze povremeno krase osobine koje povezujemo sa TRST. Batice je queer verzija Bitipabija (iako bi bilo zanimljivije da je u pitanju Bekfleš) ali onda smo se setili da pesma zapravo pripada Dojo? Who is who is who is not who? Možda će ovaj album alijenirati one koji ne poznaju (ili ne vole source) materijal, a možda će pridobiti i nekog novog konvertita – u svakom slučaju, teško je osporiti šarm Okvira i ovaj najneočekivaniji zahvat na (elektronskoj pop) muzici prošle godine, rame uz rame uz suvereno polimatsku Slavia Divinorum.
Marko Milićević
Ensh na Facebooku
3.
Palms Voice
Palms Voice
Palms Voice je skoro pa zagubljeni (ili nikad na našim prostorima dosledno realizovani) artefakt indie elektronske ere koja je doživela vrhunac sa promenom agregatnog i vokoderizovanog stanja Daft Punk, proto-synthwave ekspedicijama M83 i disko melanholijom Junior Boys kada zaplešu sa osuđujućim Godarom. Novi projekat Borisa Milanovića, člana sastava Triko i Ljubavnici i jednog od aktivnijih elektronskih autora na domaćoj sceni, koji je godinama istraživao spektre popularnije sintisajzerske i kompjuterske muzike pod svojim pseudonimom Optimus Prime križanac je svih ovih tendencija, sa većim vokalnim učešćem i tekstopisanjem Milanovića, povremeno minimalističkijim, a negde i baroknijim aranžmanima, uglavnom uronjen u mizerabilističko-romantičarske teme. Da se ova gotička dezigniranost ohlađenog srca koja opseda i Ljubavnike provlači kao lajtmotiv albuma najbolje iliustruje atmosferični epicentar ovog LP-a, Lonely as Fuck, koji dostiže loveiscolderthandeath hladnoću Coil kada pevaju “I swallowed the one yew berry” u Triple Sun. “I always Wanted to Make a Girl Cry” naziv je još jedne “prevarno” plesnije teme – nismo li već apsolvirali o čemu je ovaj saundtrek za “potpunu izolaciju”?
Marko Milićević
Palms Voice na Facebooku
4.
Svemirko
Tunguzija
ceo rivju : Tunguzija
Nikola Vitković
Svemirko na Facebooku
5.
Bonggita
Apoptosis
Razlog zašto se Bonggita izdvaja iz gomile generičnih instrumentalnih synthwave projekata koji pohode stranice poglavlja “New Retro Wave” je vrlo jasan na prvo preslušavanje : u moru produkcije koja, kada je ne karakteriše ljubav prema jeftinijim sintisajzerskim melodijama iz B-cat SF filmova iz 80-ih, retrofuturistička i cyberpunk atmosfere anima i saharinasta emulacija atmosfere nostalgičnog kiča iz Drajva, retko je pronaći projekat koji potonjim eskapadama može da parira i sa dovoljno catchy talentom za pravljenje pesama.
Đorđe Pajić, jedan od najprolifičnijih autora ovog žanra na našim prostorima, izuzetak je od ovog pravila, o čemu svedoče vrlo eklektični prethodnici izdanja “Apoptosis”, koje je poslednje u trilogiji koja je vivisecirala ovaj stil. Uvek su više “songkraft” momenti ti koji ostavljaju upečatljiviji i zanosniji utisak u odnosu na instrumentalne prologe i saundtrekovanje, a više je no evidentno da je na ovom izdanju Bonggita na vrhuncu pop inspiracije sa kompletiranjem “live” benda : “Adrift” ili “Memories of Bonggitaria” na kojima gostuje pevačica Krissy Abshire zvuče kao Chromatics u Roadhouse-u na futurističkoj plaži u svemiru.
Marko Milićević
Bonggita na Facebooku
80s GALORE : SYNTH-GAZE, MINIMAL SYNTH, SYNTH-PUNK
1.
TTI-21
Uništenje
TTI-21 na albumu prvencu Uništenje briljantno razvija ‘svečanu nežnost’ u muzički bogat i emotivno ubedljiv izraz. Klasičnu ‘jeftinoću’, koja je neizbežan sastojak svake grandiozne muzike koja pretenduje na status alternative, ovde zamenjuje ozbiljniji asketski princip: osim pomenute samoizolacije u ionako jednostavan stil, muzičar bira skromne, ravne zvukove bez širokih chorusa. No, tu skučenost prestaje i jednostavnost počinje da se razliva u usporenu eksploziju blistave produkcije, harmonija i sintisajzera, sa mestimičnom laganom kišicom gitara kakve su krasile David Sylvianov Gone to Earth [na primer u Izvan Sezone]. A glas, koji kao da dopire iz hladnjaka, ugodno doprinosi artificijelnosti cele stvari, podsećajući nas da sa one strane trostruke duge sedi samo jedan asketa. Ukratko, olakšanje je i uživanje otkriti ovako nežnu muziku koja pritom ne vređa vašu emocionalnu zrelost.
Nikola Vitković
TTI-21 na Facebooku
2.
Pikolomini
Deva
Još malo svečane nežnosti razvija se na prošlogodišnjem EP-u makedonskog muzičara Davida Angelevskog. Dapače, ovog autora (i njegov drugi projekat Tribute to Dead Gentleman) uglavnom i povezujemo sa ovakvim romantičnim slutnjama i snenom atmosferom, koja povremeno završi u klasicističkim tendencijama koje zvuče kao da su izašle iz nekakvog horor filma iz 60-ih poput saundtreka za Rozmarinu bebu. “Kabare Skopje” je prvi epski momenat na izdanju i dobar primer psihodeličnih instanci kojima je Angelevski povremeno sklon – kompozicija se razvija kao blistava eksplozija vokalnih mantri, šugejzerskih gitara i treperavih melodijskih virova, Poslednja “Rise Above” spaja minimalistički post-punk ritam sa gotičkijom verzijom dream popa a rezultat je negde između ranih The Cure i lagano balearično-gotične plesne himne poput “Sun is Rising” od The Beloved.
Marko Milićević
Pikolomini na Facebooku
3.
Iv/An
Comforts of the Future
tonn006
Ivan Antunović je jedan od onih istrajnih, pravih autora, koji ne samo što stvaraju iz gole potrebe da to čine i bez prilagođavanja trendovima, već i na svoj način čuvaju određeno muzičko nasleđe, te mu donekle i uspevaju da udahnu novi život. U njegovom slučaju, to nasleđe nesumnjivo je synth zvuk osamdesetih pre svega – sam na jednom mestu iznosi da je sve počelo od beskrajno slušanih kaseta sa kojih su svirali Kraftwerk i Eurythmics. Muzika sa novog albuma Comforts of the Future, kao da pogađa na pravi način suštinu svih manjkavosti današnje retro 80s manije – sve gde je post-Drive OST, a pre i post-pola novog Tvin Piksa saharinski synth wave poslednjih godina tanak, ovde pulsira mesom sa pedigreom slušačkog iskustva pravih osamdesetih. Da ne znam šta je, možda bih i pomislio da je Repetative Phase neki opskurni singl iz doba kad su Ultravox bili bogovi. Čak mi ni stara bitanga i kradljivac sitnog posuđa Sean McBride ne pada na pamet pre njih ovde.
Marko Dabetić
Iv/An na Facebooku
4.
Neon Lies
II
Kao i na prvom albumu, uprkos estetici distorziranih sintova nalik na recimo Tollund Men i rane Delacave, sveukupni dojam je shoegazerski. Raspolozenje Neon Lies je srećno a tužno, nežno a nervozno. Novina na drugom albumu, osim portamento efekta za ekstra emociju, je i mestimični pomak u mutniji zvuk, što automatski podiže moje palčeve uvis: levi za preporuku, desni za poštovanje, zato što je ovaj put uspelo da se u slalomu između slatko-plesnog i štrokavo-tmurnog pokupi vise štroke, pritom ne izgubivši pop poene. Najbolji deo Neon Lies je kompaktnost: pesama, aranžmana, zvuka, nastupa. Kad sam kod nastupa, Neon Lies je vrlo aktivan po regionu, pa je sva prilika da ćete novi album pre čuti uživo nego na nosaču zvuka, što i jeste prava stvar, između ostalog i zbog sočnih tehničkih smetnji koje krase lo-fi koncerte kao šlag tortu.
Nikola Vitković
Neon Lies na Facebooku
5.
Zastranienie
From Here And Beyond
Ko su i da li su Boško i Ida, Potemkinova sela od ego-struktura iza Zastranenia, možda jedinog regionalnog projekta koji je svoju samozatajnost održao – dobro, ne baš sasvim, najtvrdoglaviji imaju ideju ko je iza Zastranenia. Ja znam ko je Zastranenie. I šta sad? Ništa. Poslednje izdanje ovog projekta donelo nam je kompoziciju divno vickastog gnostičkog naziva Platonic Pleroma koje ne zaostaje u poigravanjima ni kad je forma u pitanju – prvi tonovi bi mogli da navedu na pomisao da se pod štepovima Zastranenia ovaj put sa kišobranom slučajno susreo cover This Corrosion The Sisters of Mercy, no nikako i ništa od toga – pesma nastavlja sa najčistijim Kraftwerk feelingom koji evocira jednako Spacelab i Trans Europa Express. Gej sloveni? Praistorija. DAF? Ne ovaj put. Zastranenie nema nameru da se ponavlja i prežvakava samo sebe…
Marko Dabetić
Zastranienie na Facebooku
6.
Konvoj Bonton Bajkera
Zbog vetra u kosi
No Basement is Deep Enough
Zbog vetra u kosi, kečapa na rukavici, tinejdžerske ostrašćenosti u srcu…ovaj album Konvoja Bonton Bajkera nikako ne razočarava u pogledu očekivanja koje je raspirio uvodni singl “Tužiću te mami”. Dvoje protagonista, Nikola Vitković, čovek sa najdužim stažom na našoj synth sceni i growlujuća vokalna mlevilica najsočnijih mesnih prerađevina domaće treš pop kulture Milica Jovanović su na ovom ostvarenju scenaristi poremećene kasetofonske bajke koju bi mogli okarakterisati sa “Mad Max” sreće “Crnog bombardera” u crnorečkoj BDSM keliji. Bajkeri su najviše u svom elementu kada ne zvuče samo kao Za pokolj duše remiks Ilegalnih emocija i kada je i štrokavi bajkerski rok u igri. To nam već demonstrira uvodni megahit “Usamljena vozačica” u kojem se zvuk “veselog nihilizma” Slobodana Tišme podjednako ori u alejama Borghesie i slimy-rock sastava poput Tragic Mulatto. Serijska ubica iz Haute Tension nastavlja da nas teroriše na još jednom receptu za žovijalno bajkersko (samo)uništenje Džaba– ovde je već dojam da je uvek zabavnije kada Bajkeri više zvuče kao Big Black mešavina sastojaka za nuklearnu bombu a manje kao ebm oplemenjena verzija synth punka na koju smo navikli.
Marko Milićević
7.
Kali Jugend
Crippling Narcissism and Absolute Self-Doubt
Detriti Records
Prvi album hrvatskog benda Kali Jugend nas već sa prvim sekvencama teleportuje u predapokaliptičnu viziju distopije. Vremenske koordinate su još jasnije kada pod obećavajućim naslovom New Body Beat čujemo mešavinu starog zvuka: klasični EBM, tipično jugoslovenske fanki gitare i možda čak rock, ako postoji robocop rock. Ni Max Headroom ne može biti daleko. Svuda je znoj: u bombastičnoj muzici, kronenbergovskom tekstu, dahtavim glasovima koji zazvuče povremeno kao Peter Hope ali češće kao Tom Jones. I bilo je vreme da neko vrati ebm u službu strasti i erotizma. Ugođaj klasične distopije na razini pendreka i rolšua na trenutak je prekinut virtuelnim glitchem – nije li Kali Jugend zapravo stari yugo ebm bend? Nisu li delili opremu sa Borghesiom, a Cassandra Complex im krala semplove? Još jedan podsetnik da ipak živimo u simulaciji. Glupu šalu na stranu, ono po čemu se Kali Jugend izdvaja od sijaseta retro ebm sastava moglo bi se sumirati stihom od Agent Side Grinder: “Flesh & soul, bring it back!”
Nikola Vitković
Kali Jugend na Faceboku