Završavamo mesec i po dana muzičkih retrospektiva sa listom na kojoj su spojene novije tendencije u popularnoj muzici, dok smo se u drugom delu pozabavili  retro i sintisajzerskom muzikom iz 80-ih koja je i dalje vitalna u različitim oblicima. Iza nas je uzbudljiva muzička godina, a sa recenziranjem novih izdanja nastavljamo u okviru novog Popscotch semplera u drugoj nedelji marta. Možete nam poslati vaša nova izdanja na preslušavanje na mejl : popscotchradio@gmail.com

Albume i singlove su recenzirali Marko Dabetić, Nikola Vitković, Predrag Karanjac i Marko Milićević.

 


ART POP > TRIP-HOP 


1. Umbra – Unglued (Baba Vanga)

Dugo očekivani album prvenac beogradske vokalistkinje i elektronske umetnice Marije Balubdžić , izdat za češki lejbl Baba Vanga, savršeno sumira poslednjih par godina Umbrinih lajvova, kako u prestonici, tako i na mini turnejama u Austriji i okruženju. Evolucija Umbre u pravcu nadrealnijeg improvizatorskog eksperimenta sa luperom i glasom će možda polarizovati publiku koja je upoznala kroz njene prethodne projekte ali je na albumu postignut popriličan ekvilibrijum između eksperimenta i popularne muzike, improvizacije i kompozicije, melodije i buke, demonskog i anđeoskog. Umbrina muzika je uvek jako vizuelna i nalik muzici za film ili pozorišnu predstavu, pa nam kompozicija “Četvrtak” tako dočarava kabaretsko-teatralnu apsintovsku pomamu Dresden Dolls koji sreću Non Credo sa makabrističkim lejerima, a dobro znani hit “Džospel u Ogledalu” kuca Umbrinim horskim otkucajima srca, na najmelanholičnijem poglavlju suverenog mraka albuma, Meredith Monk-ovskoj litaniji uzdaha i krikova.

Jedna trećina albuma (“Pedal”, “Breaths” i “Rampant”) posvećena je eksperimentima na ivici avangarde i entropije, te glas i looper kao da su zatočeni u nekoj pećini delaya i elektronskih tekstura gde im se ponekad priključuju utvare, trolovi, celestijalni horovi vila, invokacije cveća zla i čudovišta iz ida, nalik eksperimentima Katalin Ladik kasnih 60-ih sa Umbrinim jakim autorskim pečatom. Jedan od najuzbudljivih albuma ove godine kulminira i sa dva eksperimenta na temu žanrova muzičkog undergrounda 80ih – Edgar Alan Po i batcave vokali susreću se u gotičkoj “Bear Bone” dok gospeloidna “Bone Madamme” uzima srednjovekovnu folk matricu te lagano klizi ka trip hopu, ostavljajući nas u predivnom nomanslandu art pop inventivnosti.

<Marko Milićević>

 

2. Japanski Premijeri –  Mirëmëngjes EP

Japanski premijeri su riječki bend koji postoji od 2010. godine a kao da je izašao iz postmodernističke mašte Dejvida Linča, kada bi zamenili provincijsku amerikanu sa mediteranskom rivijerom i njenim ekscentričnim meštanima. Ispod naigled opuštene površine easy listening muzike prepune njudžezerskog džemovanja i fjužna krije se dosta nepredvidljivih i neobičnih trenutaka (perkusije su tu i tamo sastavljene od kuhinjskih “instrumenata”), intertekstualnog humora i (literarnih) referenci koje mogu promaći neiniciranima. Ne treba da nas iznenadi činjenica da su do sada napravili muziku za nekolicinu pozorišnih predstava i dokumentaraca, iako se radi o projektu i ljudima koji apsolutno uživaju u svojoj relativnoj anonimnosti i slobodi da sviraju i izbace na bandcamp šta god požele.

Na poslednjem EPu koji su nedavno izbacili opet se mešaju ovi sokovi lounge pitkosti i diskretne progerije gitariste Marina Juričića sa nekim novim i napetijim narativima. Japanski premijeri su neki način predvideli budućnost lika Ronette Pulaski iz Linčove serije Twin Peaks na ovom malom omažu istoj (spoiler: lik Ronette ili bar glumice koja tumači istu u originalu u trećoj sezoni završava u linčovskoj apstrakciji u kosmosu, i to kakvoj!) Na traci koja otvara i zatvara ovaj mini album dočekuje nas posednuti vokal pevačice Petre Gržetić, koja u bendu uglavnom peva glosolalije i evocira raspoloženja glasa kao još jednog instrumenta, ovde u vrlo tragičnom tonu grčkog hora, na koju se fantastično nadovezuje zlokobni Twilight Zone-ovski spejsični sint Morisa Mateljana koji ima old school tereminaste predispozicije i  fantastične perkusije i sveukupna produkcija pisca i muzičara Envera Krivca. Ako se Twin Peaks u međuvremenu proizveo u novi domaći zadatak za alternativne virove kablovske televizije, Premijeri su sa ovom trakom proizveli trip hop za neku novu generaciju.

<Marko Milićević>

 

3. Tomislav – Stones

Hrvatska trip-hop skupina Tomislav, koju čine vokalistkinja Ksenija Ladić (živi i radi u Berlinu) i instrumentalisti Matija Vojvodić i Charlie Baldwin već neko vreme isporučuju najkvalitetniju ljubavnu poruku klasičnom bristolskom zvuku na našim prostorima. Ni ovde se nikako ne radi samo o još jednom pastišu, pa je njihov specifični senzibilitet utkan u ove melanholične elektronske epitafe koji su izvođeni uživo i na viđenijim festivalima, poput Electronic Beats i Soundwave-a. Na njihovom novom albumu Stones snimili su kolekciju usamljeničkih i emocionalno gravidnih pesama, donekle u bluziranom stilu Portisheada i Tricky, ali sa izraženom klavirskom elegičnošću i instrumentalnim minijaturama koje ih otiskuju u nekakve desete muzičke teritorije i sonične eksperimente.

Blue Trigger je najbliža spomenutim bristolskim uticajima, sa proganjajućim glasom Ladićeve i njenih fatalističkih i šaputavo džeziranih solilokvija, sintovskih orgulja i analognog doživljaja albuma koji je u jin jang odnosu sa mračnijom predispozicijom lirike izdanja. Gličastiji mikro bitovi i omamljujući ambijentalni sint pomaljaju se se na naslovnoj Stones, na koje se nadovezuju melanholične balade In my Arms i In the Middle , dok SQ zvuči kao zonirani instrumental koji bi mogli da zamislimo i kao matricu na nekom od albuma Bjork ili Radiohead. Iscrpljujuće, ljubavno anksiozne vizije sanjara i sanjarki sa mračnim predskazanjima, nalik postelji iz “plave kutije” lika Diane Selwyn iz filma Mullholand Drive, tematska su okosnica njihovog najzrelijeg i najkonzistentnijeg izdanja do sada i ful emocionalnog tobogana od prvog do poslednjeg minuta.

<Marko Milićević>

 

 

SYNTHWAVE

 

1. Bonggita – Neon Marble (Retrosynth)

Teško je procesirati ili poverovati informaciji da je synthwave kao žanr u 2017-oj doživeo toliku eksploziju u regionalnim okvirima, a Bonggita-in bonžitni užitak nas dočekuje kao vrlo neophodni i ukusni komadić ove slagalice. Retrosynth, američka izdavačka kuća specijalizovana za ovakva razmeđa kiborških mjuzaka, SFint snolikih ekscesa i neonskih snova 80ih, krajem leta izdala je novi album Đorđa Pajića, koji nam je poznat i kao i pevač šabačkog benda Siempre Peligroso, a u okviru ovog projekta već od 2010. producira kompjutersku i elektro muziku koju je ove godine usavršio, patentirajući svoj definitivni zvuk na EP-u Bonggitaria Incident i dugosvirajućem Neon Marble.

Neon ima bukvalno sve što bi jednom pasioniranom ljubitelju elektronske muzike godilo, povremeno zvučeći kao uspavanka za Squarpusher-ov Tommib (“Orbital Injection”), indie elektronski vokalni tejk na synthwave sa orgazmičnim arpeđima (“Lost”), mračnoliko džezirani zvuk koji zvuči kao križanac Sunset Cruise i vokoderizovanog YusYusa (“Menace”), duboko mantrične vokale koji se mešaju sa ambijentalno elektronskim teksturama (“She Likes the Moon” ). Đorđe je spojio progresivno i retro, nove mešavine i stare recepte i pokazao nam jedan od novih puteva synthwavea u 2017. na ovom odlično isproduciranom i vrlo eklektičnom izdanju. Poslužite se bonžitom, i ne hajte za slatkoću!

<Marko Milićević>

 

2. Sunset Cruise – Timelines

Sunset Cruise su vrlo mlad bend iz Bitolja koji u potpunosti revitalizuje ideju o blagodeti čarobnog i nostalgičnog nasleđa elektronskog i sint popa iz 80ih, ali na način na koji njihovi prethodnici sa ovih prostora nikad nisu demonstrirali.Trio čine Martin Petkovski na sintisajzeru, vokalistkinja Marijana Nikolovska i gitarista Hristijan Petrovski, koji im se pridružio na njihovom novom EP-u “Timelines”. Iako svoju muziku najradije opisuju kao synthwave, ova muzika vodi nas na daleko evokativnije i živahnije putovanje od nekakvog soundtracka iz Drive-a, a ono što posebno oduševljava je koliko se u njihovoj muzici može čuti asocijacija i na generacijske snove iz 90-ih, na shoegaze i dream i twee pop (posebno u liričkom smislu, a i u povremeno kriptičnim aranžmanima). Njihov drugi EP donosi malo više gorespomenute sintisajzerske muzike iz “Terminatora” sa neizbežnim liričkim romantizmom benda, poput Fireplace, dok nas na Rendezvous očekuje i gitarska solaža koja bi u svakom drugom kontekstu zvučala cheesy 80s  ali ovde zvuči sjajno. “A Dream” je vrhunac EP-a u liričkom i aranžmanskom smislu, sa sanjivim i optimističkim vokalom Marijane i njenog muškog kontrapunkta  i ekstatičnim i progresivnim sint arpeđima. Muzika Sunset Cruise je upravo to, dva EPa i šest pesama iz najlepših snova, sa bendom koji ih nepogrešivo ovaploćuje.

<Marko Milićević>

 

 

OLD SCHOOL SYNTHS (SYNTH POP, SYNTH-PUNK, MINIMAL WAVE, COLDWAVE, INDUSTRIAL…)

LP / EP/ SINGLOVI

 


1. How Green is my Toupee – Kerfuffle

How Green is my Toupee je novo ime u homogenom multiverzumu Domagoja Kršića, najpoznatijeg po projektu Cyborgs on Crack. Njegov pečat ostaje prepoznatljiv na prvu notu – gvozdeni digitalni basevi uz kakve se plesalo krajem 80ih po [ne samo] underground podijumima. Teško mi je da pričam o How Green is my Toupee ako ne govorim o tom poletnom trenutku pre 3 decenije kada su se razne subverzivne muzičke subkulture, možda zbog ekspanzije kiselog mleka ili tako nekih hranjivih supstanci, oslobodile predrasude da pošto poto moraju biti mračne i negativne, pa su tako čak i industrial i house prošetali ruku pod ruku. A izgleda da su imali i vanbračnog sina…Domagojevi projekti su uvek zračili tom lakoćom, kako kroz zarazne technopop sekvence i podjebantski vokal koji pevuši dok klizi kabrioletom kroz VHS snimak Čikaga, tako i kroz brzinu bujice objavljenih izdanja. Novina u how Green is my Toupee je spontani pomak ka eksperimentu i apstrakciji, što nipošto nije nagoveštaj dosade već – u Domagojevom stilu – još humora. Preporučujem ljubiteljima Manufacture, LaTour, Severed Heads, ranih The Shamen.

<Nikola Vitković>

 

2. Svemirko – Vanilija

Negde sredinom 2015. godine na internetu su se pojavile dve pesme (“Zbogom Proleteri” i “Noćni Pokreti”) i povukle pažnju na sebe spontanim zvukom osamdesetih ali i misterijom i tajanstvenošću samog projekta Svemirko. Tek početkom 2017. godine, u istom maniru, Marko Vuković koji stoji iza ovog one-man projekta, za etiketu “Više manje zauvijek” objavljuje svoj prvi album “Vanilija”. Pesme na albumu i dalje odišu energijom osamdesetih, kako u kreativnom smislu tako i produkcijski a u logičnom sledu ovaj album će nekoliko meseci kasnije dobiti i svoj fizički život u vidu vhs kasete. Tematski Vuković kao da oživljava “Usamljenika na dnu kosmosa” Bobana Petrovića i u više plesnom ritmu izražava njegove poglede na svet i lične probleme sa kojima se susreće. Njegov vokal je seksi a melodije ukusa vanila marshmallowa pitke i okretne u izrazu laganih sintova.

Tokom prošlog leta, Svemirko je sa ciljem promovisanja oformljen i kao band koji se upustio u turneju i živim nastupima se još više približio svojim fanovima. Stiče se utisak da je u poslednje vreme postalo popularno vraćanje starog zvuka u nameri izazivanja osećaja nostalgije ; u dobrom delu u kojem bi se mogao svrstati i Svemirko ono je više refleksija uticaja tokom njegovog muzičkog sazrevanja a posmatrajući je van ovog okvira, Vanilija je skup dobro napisanih pesama koje bi sasvim dobro zvučale u bilo kom aranžmanu.

<Predrag Karanjac>


3. Tribute to Dead Gentleman – Tribute to Dead Gentleman EP (Sharla)

Makedonski muzičar David Angelevski (prethodno u projektu Pikolomini) je spiritus movens projekta Tribute to Dead Gentlemen koji je prošle godine izbacio EP za jednog od naših omijenih regionalnih izdavača, Sharla. Sve u vezi ovog izdanja je sofisticirano protkano finim vezovima romantizma osamdesetih, sa elegantnom i prefinjenom melanholijom Davidovog glasa koji sablasno tumara kao duh nekog drugog vremena kroz opustošene krajolike modernog sveta. To je možda najočiglednije u proganjajućoj verziji jugoslovenskog evergrina, Devojke male, sa nekakvim futurističkim coldwave kabareom u kome Angelovski preko obrnutih lupova inkantira mantru “kad kiša pada ti si oblak sna..”, a na čije čari sigurno nećete ostati imuni. Ostatak albuma je podjednako eteričan u spoju inspirisanosti Scott Walkerovim naglim preokretom ka mračnijim i gotičkijim teritorijama na tranzitornom albumu iz 80ih, klavirski elegičnim baladama, kao i afinitetu ka Psychic TV fazi između sint i acid house senzibiliteta, ingraviranom sa mnogo finih detalja, subliminalnih ritam mašina i sintovskih horova. Jako dobar (novi) početak za ovog retko hipsersenzibilnog gospodina koji u svom povučenjaštvu lamentira, vivisecira i ekshavira nad iscepanim stranicama svog dnevnika u konfliktu buke sadašnjice i svojih idealističkih sanjarenja.

<Marko Milićević>


4. Ljubavnici – Skrpljeno/ Spašeno

Jezgro Ljubavnika, koje čine klavijaturista Nenad Jevtić i pevač Aleksandar Maričić (aka Šarlo) postoji od 2009-e, i ovdašnjoj publici su poznatiji po spoju militantnijeg dark elektro-treš/ EBM kleša, koji se na ovim prostorima (neretko i koncertno) mnogoljudno pomaljao u projektima kao što su Zarkoff do Zastranienie-a i Ilegalnih Emocija. Na svojoj novoj kolekciji pesama koju su izdali u toku prošle godine dobrano su zbunili ova mikromrtvoscenska očekivanja u pravcu proširivanja benda, većih aranžmanskih previranja i stilskih neujednačenosti (pogledajte još jednom naziv albuma) ; kao i uvek, kada se radi o ovakvim preokretima reakcije teže da varijaju od mlakih do odijumskih, što nije zaobišlo ni ovo izdanje. Lirički je ovo možda i najogoljenija, najromantičnija i najpatetičnija verzija Ljubavnika do sada, koja i dalje zvuči i retro i autdejted sa novim nanosima, ali je u isti mah to i razlog zašto ova kolekcija progovara sa većim šarmom i veritetom, na neki način . Muzički odabiri na temu muzike iz 80-ih i ranih 90-ih koju smo svi u nekom trenutku slušali i voleli prizivaju precedentnu kombinaciju acid house prajmalskrimovštine sa levitirajućim flautama (Brojgel Rum), trans-epopeju sint opela (Druga strana magle), gravidnije reminiscencije na sintpop nasleđe (poletne i hitične Na Dodir od Zida i singlica Oronule Duše) ; paket aranžman umesto kriptične mrene skrivanja iza upokojenih postulata isto-zvučećeg darkeraja možda neće dovesti do istog nivoa odobravanja, no sada su tu neki konkretniji šavovi i vezovi da skrpe i spase Ljubavnike od nihovog elektro-retro-e(zo)teričnog (samo)zaborava.

<Marko Milićević>

 

5. Iv/An – Zlatni rez / Ovozemaljske Stvari (Fettkakao)

Austrijska Fettkakao etiketa je prošle godine otisnula prvi vinilni singl koji potpisuje Iv/An [ex Umrijeti za strojem, I/II…]. Ako niste već načeli opus ovog vrhunski konzistentnog stiliste elektro popa, ovaj singl može da vam posluži za to. U dve pesme, sažet je Iv/anov estetski okvir: “Zlatni rez” je novi hitić u nizu inspirisanom motown zvukom i podseća nas da je u subverzivnoj muzici itekako moguće biti vedar, elegantan i puckati prstima. “Ovozemaljske stvari” nas pak podseća na tradiciju new wavea koja zapoveda da su b strane važnije od a strane; kroz kavez laganih geometrijskih zvukova, efektno klizi pevušenje nekoga ko je toliko zamišljen nad društvenim problemima da se njegovo prisustvo rastače u impersonalnost, dok tok njegove vijugave svesti sve vreme ostaje bistar, kao i sintisajzerski okoliš.

<Nikola Vitković>

 

6. Konvoj Bonton Bajkera – Tužiću te mami

Novi singl bogoneugodne zajednice između umova i talenata iza blaženopočivših Ilegalnih emocija i orgijaške satanpanonštine novijeg datuma zvane Za pokolj duše ne razočarava u pogledu susretanja očekivanja koja pomisao na takvu zajednicu može da izazove – a kakva su dobro raspirena prvim albumom, objavljenim za francusku etiketu nemačkog imena Spielzug. Na zgodnoj sredini između rampantne digital pank divljaštine Ilegalnih emocija, te vickastog plesnog tretmana underground elektoronike koji se da ispratiti još od fenomenalne prve Nitkovljeve etikete Cold Trinity, preko Električne Post-YU Nebrige i jednog dela izdavaštva kripto-korporacije Nauk sa jedne strane i senzibiliteta koji su u Beogradu u poslednjih desetak godina izgradili danas nešto poznatiji turbotronik ‘pankeri’, skupa sa ekstremistima kao što su recimo Draga Machine ili Autistik Front sa druge, ovaj singl nikako i nije mogao da bude promašaj.

Ne previše zapadnjački za današnju prestoničku hip publiku kakve bi možda bile Ilegalne emocije da još sviraju, ali ne ni over the top brutalni i uzbudljivo jezivi kao Za pokolj duše, KBB će verovatno doneti još dosta plesne zabave svojoj publici. Uz mali rizik da njihov humor ne bude, rečima izvesnog vladinog zvaničnika ‘razumen’ uvek, ipak ostaje mogućnost da se igra uz jednostavnu ali moćnu elektroniku koju Nitkov nastavlja da bez greške isporučuje, kako uživo tako i na izdanjima, te da se preda energiji koju Milica, vokal, jednako uspešno emituje. U čekanju na dugosvirajuće izdanje, uživajte u ovom kratkom ali efektnom singlu.

<Marko Dabetić>


7. Dunduew/ Tearpalm – LIVE2010 (93.93)

Holy fuck! 93.93 se ne šali kada nam na svojoj strani kaže da nam donosi zvuk iz najuvrnutijih zabiti srpskog elektronskog undegrounda. Ovaj nedavno remasterovani live donosi nam saradnju dvojice uvreženih protagonista okultnije (i retko) psihodelične elektronike na našim prostorima a split je usnimak nastupa na brodu 20/44, odakle je emitovan na talasima blagopočivše alternativne muzičke stanice Novog Radio Beograda. Dunduew strana nam donosi nešto drugačije od njegovog 93.93 izdanja Frape Duplais ; u moru mračnih mantri, napeva i inkantacija njegova verzija muzičkog kabarea sa one strane reke Stiks ispreplitana je infernalnim elektronskim signalima i vodi nas ka bučnoj završnici. Tearpalm kao i uvek zvuči malo organskije i ekspanzivnije ; industrial je ovde samo predgovor, a razrada uvodne I was. a Terrible Son .666 prepuštena kosmičkim sint putešestvijima kroz koje se povremeno prokrijumčari gitarska solaža Miloša Dabetića ; Karma Sleuth (Original) počinje kao elegično cimbalični neo-folk iz nekakve druge ere ali uskoro sklizne u kiselinski haos, dok je Ka punom obliku full-scale epsko gitarsko drogerašenje sa gomilom začudnih elektronskih zvukova i repetativnim elektronskim ritmom koji se raspadne u glič groznici laptopa. Teško da se ikada ovako elaborirana, duboko elokventna ljubav prema zaostavštini kontrakulture i psihodelične muzike iz 60ih prenela u elektronske vode na ovim prostorima na ovakav način, te je ovo jedini album ovakvih muzičkih preferencija koji se dao čuti u prošloj godini. Ne propustite ovaj, verovatno magnum opus Tearpalma kada se radi o njihovim live izvođenjima ovde.

<Marko Milićević>