Uoči novog izdanja festivala Ring Ring vodimo razgovor sa Tijanom Stanković, vokalistkinjom i violinistkinjom budimpeštanskog benda Argo koji spaja slobodnu improvizaciju sa rebetikom. 

Argo je neobičan spoj tradicionalnog i avangardnog pristupa i muzičara iz različitih zemalja. Kada, kako i gde je projekat nastao? Iz kojih muzičkih niša i pozadina dolaze članovi benda? Šta vas je privuklo rebetiku, ili šta je baš odredilo da ovi muzičari sviraju u Argo?

Argo je zvanično nastao 2014. godine, kada sam se doselila u Budimpeštu, na ideju violončeliste Alberta Markoša. On je ranije radio predstavu u jednom mađarskom pozorištu u kojoj je koristio rebetiko, pa je u tom periodu preslušao jako puno rebetiko pesama, te verujem da je to uticalo na njega u pravcu da ga i dalje istražuje. Krenuo je da svira sa Nikosom Sahpazisom koji je iz Grčke i svira instrument ud, a pozvali su i Petera Ajtaia koji svira kontrabas da im se pridruži, a u tom periodu je sa njima pevala glumica koja nije imala dovoljno vremena da se tome u potpunosti posveti pa je projekat pomalo ostao po strani dok im se ja nisam pridružila.

Peter je krenuo da svira zato što se inače bavi spojem tradicionalne muzike i slobodne improvizacije, svira u bendu Nigun i recimo da mu je bliska ta vrsta muzike, ili melodija, napev. Nakon tog početnog kvarteta pridružio nam se na bubnjevima  i Aron Porteleki koji inače svira i violu sa tri žice koja se na mađarskom zove brača, a i on ima iskustva u narodnoj muzici pošto je bukvalno odrastao na tanchazovima, mađarskim večerima plesa i muzike, a takođe je svirao i braču u Mužikaš ansamblu, te je njegov otac primaš u Mužikaš ansamblu, svira violinu.

Kako vidite vezu između rebetika i slobodne improvizacije?

Rebetiko je muzika koja je nastala u Turskoj, u Smirni i Izmiru, početkom dvadesetog veka kada se desio sav taj pokolj i kad su svi ti ljudi koji su se našli na ulicama Atine , oko milion i po njih, morali da nađu nekakav posao i mesto za život. Ako se uzme da je pre toga živelo trideset hiljada ljudi u Atini, to je bila katastrofa velikih razmera, te ne treba da čudi da je rebetiko instantno postao muzika podzemlja, kafana i opijumskih podruma.

Impovizacija je u rebetiku uvek bila prisutna, ali taksim ima mnogo zakonitosti, i slobodan je u okvirima tih zakonitosti, kao što je npr harmonija iz doba baroka isto toliko slobodna koliko joj to njene zakonitosti dozvoljavaju. Svaki žanr ima i slobodu i ima dosta problema oko iste. Što se tiče žanrova generalno, ja ne volim mnogo da se diferenciram. Muzika je muzika kao takva, mi danas živimo u 21. veku a ne početkom 20. veka te je bukvalno stvar izbora da li ćemo izvoditi nekakav tradicionalan ili potpuno slobodan pristup. Živimo i u vremenu kada je proširena tehnika sviranja već dosta dugo prisutna na sceni i takođe se nameće pitanje da li je koristiti, ili ne koristiti i zbog čega. Ja sam  pronašla slobodu u takvom sviranju sa Szilardom Mezeijem, koji je neka vrsta mog mentora. Peter je studirao džez i sada je na doktorskim studijama iz estetike, a takođe i predaje, te je svakako više u džez svetu. Aron se jako se dugo bavi muzikom i improvizacijom. Veza između slobodne improvizacije i rebetika je onolika koliko je mi osećamo  i koliko smo mi to izabrali. Volimo tu muziku i potpuno nam je prirodno da je sviramo tako kako je sviramo, ili da se koristimo harmonskim jezikom koji koristimo, a da u sledećem trenutku odemo potpuno u slobodnu improvizaciju. Ja bih to radila u bilo kojoj kompoziciji.

U poslednjih nekoliko godina sve više (uglavnom grčkih) elektroakustičkih kompozitora revitalizuje rebetiko kroz dosta neobične albume i kolaboracije, poput Yannisa Kyriakidesa i Tasosa Stamoua. Da li ste možda poslušali neke od ovih albuma i kako vidite odnos globalne improvizacije prema ovim novim gibanjima i fuzijama. Da li ste nekad pokušali da inkorporirate elektronske zvukove u vašu muziku?

Argo je od početka jako fluidan po pitanju same formacije. Imali smo gostujuće muzičare iz sveta džez muzike i narodne muzike. Nikos ne živi više u Budimpešti, vratio se u Meksiko zbog posla. Imali smo koncert bez Alberta, ili nekih drugih članova, te se ne opterećujemo time da smo uvek svi tu i u istom sastavu jer svi puno sviramo.

Što se tiče elektronike, meni se dosta sviđa to što radi Yannis. Imamo jednog prijatelja koji je užasno talentovan i muzikalan u tom polju. Sa njim uglavnom sviram free, i dok to radimo nemam utisak da on svira elektroniku jer je način na koji to radi i improvizuje kao da se odnosi prema njoj kao klasičnom instrumentu, klaviru ili violini, tako da ne bih imala problem da nam se i on pridruži u sastavu u jednom trenutku. Ne radi se o pitanju izbora instrumenta nego pristupu sviranju. Ja volim da svaki projekat Arga bude drugačiji i volim da se preispitujem jer nikada nisam sigurna da li je to dovoljno dobro. Nakon par meseci preslušam snimak koncerta i onda shvatim da je možda neka stvar trebalo biti drugačija, ili nije bila dovoljno razrađena, ili trebam nekako skroz drugačije da se postavim prema celom tom materijalu. U svakom slučaju, nemam problem sa eventualnom upotrebom elektronike.

Na kakve ste reakcije nailazili na vašu muzičku fuziju ? Da li biste opisali vašu publiku kao onu koja više dolazi iz sfere slobodne improvizacije, ili onu koju interesuje folklorna muzika?

U Budimpešti je prilično slična situacija kao u Beogradu ili Novom Sadu. Postoji određena publika koja dolazi na koncerte slobodne improvizacije, free jazza ili avangardne muzike, postoje muzički ciklusi i kafići u kome se svira free i ona se uglavnom sastoji od mladih ljudi, studenata, intelektualaca, umetnika, muzičara…

Problem kod Arga je što nije ni potpuno slobodan a nije ni potpuno tradicionalan pa se dešavalo da dođu gosti, među kojima i Grci, kojima se to svidi, ali se svakome sviđa nešto drugačije. Naravno da ima ljudi koji sasvim dobro reaguju na oba žanra i aspekta Arga. Razmišljamo o tome kako da prebrodimo te dve stvari. Što se mene tiče ja ne vidim tu nikakav problem, ali mislim da je ljudima jako bitno da shvate šta oni čuju – ako čuju narodnu muziku onda to stavljaju u tu fioku, ako se improvizuje onda je ili tonalna improvizacija ili apstraktna. Neidiomatska improvizacija takođe ima jako mnogo zakonitosti, pa ni ona nije slobodna, zato što ni tu ne možeš da (u)radiš neke stvari…

Svirala si u okviru ansambla Szilarda Mezeia koji je u okviru svojih kompozicija mešao mađarsku narodnu muziku sa improvizacijom, a sarađivala si sa nekim od lokalnih kompozitora i improvizatora koji, slično vama, na drugačiji i svežiji način pristupaju narodnoj muzici, poput Lenhart Tapes-a. Koje je tvoje viđenje etnomuzikologije u 21. veku i raznih novomilenijumskih fuzija?

Etnomuzikologija je, sa jedne strane, mlada naučna disciplina a sa druge strane, mala naučna disciplina, te ne može da se, na neki način, poredi sa ostalima, na primer muzikologijom. Sa druge strane, ima jako puno problema u samoj disciplini, zato što je, u samom početku kad je nastajala, bila nazivana primitivnom muzikom i uvek je postojao taj neki odnos, nas naučnika, prema vama, primitivnim narodima i pojedincima koji se bave ritualnom muzikom i veruju i imaju nekakvo magijsko mišljenje. Uglavnom su etnomuzikolozi sa zapada odlazili u Aziju i Afriku i snimali razna plemena te je taj neki odnos ostao i do danas. Postoji puno pojedinaca, grupa i udruženja koji pokušavaju da se bore protiv takvog odnosa. Takođe je i jako konzervativna nauka koja se sporo menja što je sasvim normalno jer je to način opstanka institucija.

U Srbiji je još i konzervativnija. Još uvek ima puno materijala na terenu, po selima, još uvek se to živi i menja, te možda i nema kapaciteta da se proučava na drugom nivou ili da bi se neke druge teme pojavile kao ključne i goruće. Ja se ne bavim etnomuzikologijom na taj način, nisam ni na jednom fakultetu, u instituciji ili arhivu. Nema novca te samo oni koji su vezani za instutuciju mogu da se bave time, dobiju pare za istraživanje i to je sve. Ja mislim da ona treba da se bavi i savremenom muzikom i svakom muzikom koja nije komponovana, što je područje gde se preklapaju etnomuzikologija i muzikologija. Što se tiče slobodne improvizacije, to je muzika koja takođa nije pisana ili zabeležena, nastaje u trenutku, te u njoj može da se učita trag i  uticaji različitih scena improvizacije u Evropi i Americi te mislim da ona isto treba da postane predmet izučavanja etnomuzikologije.

Definicija narodne muzike jeste da ima neku vrstu povezanosti sa korenima i prošlošću, a i neminovno je da se menja. Narodna muzika je živa , ona nije kompozicija koja je započeta i završena i deo je kolektivnog stvaralaštva. Sve fuzije koje se dešavaju su normalan proces koji sva narodna muzika proživljava. Takođe se sve dešava u istom trenutku, pa postoje oni koje se bave čistim i tradicionalnim izrazom ili oni koji ubacuju elektroniku i druge uticaje, što je nešto što će u budućnosti i dalje da cveta i razvija se. Producenti su naravno imali i lukrativne namere i smislili kako da se prodaje i na novi način predstavlja pod kišobranom tzv world musica.

Što se Lenharta tiče, jednom prilikom smo se našli i on me je snimao. Pevala sam sve pesme koje znam i za koje sam čula ili znam tekst a on je to kasnije umiksovao u svoje nastupe. Posle je došao na ideju da napravi bend Lenhart Tapes Orchestra koji je u suštini spojio sve što ja volim da slušam i sviram i zaista sam uživala u tome dok je trajalo. Naravno, mislim da ćemo nekad opet nastupati zajedno i da se saradnja nije završila.

Mene je u njegovoj muzici privuklo to što se bavi kolektivnim stvaralaštvom i razvijanjem improvizacije. U Srbiji dosta nedostaje improvizacija u narodnoj muzici, možda zbog tih folklornih ansambala gde se muzika uči na određeni način i situacija nije toliko opuštena kao u muzici koja se izvodi na kafanama i svadbama. Čim postoji neko prenošenje znanja to izvođenje zavisi od učitelja, a među njima ima dosta ljudi koji se bave time amaterski ili nisu imali najbolji uticaj. Mikrotonalna muzika postoji u Srbiji te nije sve temperovano, međutim mi ništa ne znamo o makamu i taksimu, odnosno improvizaciji i jako malo izvođača ume to da radi…

17. maja na festivalu Ring Ring  nastupate sa tradicionalnom vokalnom grupom Rođenice. Kako je došlo do ove saradnje i nastupa na festivalu u Kanjiži? Koje su sličnosti i razlike u vašim muzičkim pristupima i kako to utiče na vaš zajednički zvuk?  

Mislim da su nam se na drugom koncertu pridružile Rođenice, to je bio neki kratak nastup na Noći muzeja u Poljskom institutu i odatle mi je i nastala ideja da spojim Argo i Rođenice. Sa jedne strane, ja pevam u Rođenicama od 2009. godine, Mirjana Raić, Tamara Štricki Seg i ja smo zajedno studirale etnomuzikologiju u Novom Sadu i nismo nešto naročito nastupale po festivalima, nego smo uglavnom spremale neke specijalne nastupe, išle na takmičenja…

S obzirom da se jako dobro poznajemo i dobre smo drugarice, a imamo slične stavove u muzici i o narodnoj muzici uvek smo razmišljale o tome šta je moguće raditi sa narodnom muzikom. Postoji taj jedan put koji je jako konzervativan i koji zahteva da se izvodi tradicionalno ili onako kako se smatra da je tradicionalno pevanje, što je jako diskutabilno sa jedne strane, jer to zavisi od snimka istraživača i audio zapisa pevačkih grupa i tradicionalnih pevača, pa se postavlja pitanje od koga su učili pevanje, a i od stavova nekih etnomuzikologa koji imaju odnos prema narodnom pevanju na određeni način, koriste određenu tehniku pevanja i disanja.

Drugi put je aranžiranje i menjanje tih pesama. Na našoj sceni su prisutni Braća Teofilovići koji su negde blizu ali ipak jako drugačije pevaju ili world music čime uopšte ne želimo da se bavimo, i savremena muzika, tj savremeni pristup pevanju i instrumentalnoj pratnji. Jako je bitno razmišljati o tome šta te narodne pesme govore, jer je svaki vid izvođenja tradicionalne pesme drugačiji i sve se razlikuje po regijama, ne samo u Srbiji nego i svetu.

Tu postoji mnogo toga o čemu treba da se razmišlja u pravcu kako sve to predstaviti savremenoj publici i šta uraditi sa tim.

Tamara i Mirjana se doduše ne bave slobodnom improvizacijom. Vokalna improvizacija je dosta specifična, te se ni ja ne bavim mnogo njome.  Momenat Rođenica u Argu prinosi nekakvom balansu, jer imamo instrumentalni i vokalni deo sastava. Mislim da ćemo malo više poraditi na tome na ovom koncertu na Ring Ringu jer je to jako veliki svet koji još nismo krenuli ni da istražujemo zajedno.

Da li je repertoar Argo i most između dva ili, pak, više melosa? Koje ste melose do sada svirali kao Argo, ili individualno, u različitim kolaboracijama.

U Argo izvodimo rebetiko pesme koje su inače pune različitih uticaja, i grčke i turske i jevrejske i jermenske muzike, odnosno načina izvođenja i melodije. Izvodimo i pesme sa prostora Ex Yu, Srbije, Hrvatske, Crne Gore, Bosne, goranske pesme, generalno područja Balkana. Sviram i u projektu sa grkinjom Sofijom Lavropulo, koja svira kanonaki i to je vrlo tradicionalni način izvođenja i narodna muzika. Bazirale smo se na melosu centralnog dela Balkana. Ima toliko zajedničkih stvari i uticaja u celoj toj muzici pa je moje mišljenje da je sasvim neminovno da se sve to obuhvati u jednom projektu. Ono što mi biramo za repertoar ima svoju logiku, te ne sviramo pesme iz Vojvodine koje su potpuno drugačije. Sve pesme imaju više orijentalni uticaj, po pitanju ornamenata, harmonskog jezika, lestvice…

Za kraj, da li biste mogli da nam nam kažete nešto više o novom albumu koji uskoro treba da bude objavljen?

Prošle godine smo snimali album, koji je doduše već trebao biti izdat u januaru 2017. Jako se natežemo i razgovaramo o tome da možda izdamo i snimke sa koncerata. Teško nam je da snimimo album u ovakvom sastavu, jer mi improvizujemo a publika u velikoj meri utiče na to kako se ta improvizacija razvija, te nam je uvek potrebna i energija drugih ljudi na nastupima, što potpuno izostaje u studijskoj atmosferi. To što smo snimali doduše zvuči jako intimno i meni se vrlo dopada.

ARGO na Facebooku  / ARGO na Soundcloudu