Dođi s dna, nisi sam,

koračaj iznad nas,

tvoja visina…

Uzmi, briga nestaje,

voli, radi što ne sme se,

ni u mislima

CRNO DETE, Visina

Zato te zovem, prijatelju moj

Da podelimo put

Da zalijemo stazu ljutim pićem

Dok ne svane dan za nas

IGRALOM, Da zalijemo stazu ljutim pićem

Sa balkanskom muzikom prosto imam dublju, intimniju vezu. Ona mi pruža neophodno uzemljenje u tlu sa koga potičem, a u tom tlu se nalazi svašta – od upokojenih vampira preko zakopanih flaša rakije, zvukova bitaka, tragova stopala koja su udarala u ritmu kola, koledarskog snega, ivanjskog cveća, devojačkih kletvi i zakletvi, muškog semena, znoja i krvi, sve do kostiju predaka. To nije stvar privlačenja ili neprivlačenja, to je stvar gravitacije i osvešćenosti.

NIKOLA UROŠEVIĆ (THE CYCLIST CONSPIRACY)

 

 

Došla su, bez preterivanja, gadna vremena za muzičare.

Nije sjajno čak ni onima na estradi, koje pokrivaju mediokritetski ili otvoreno šabanski mediji i korporativna utvara naveliko raspale i prolupale muzičke industrije – onima u koje se uz manju ili veću dozu dobre volje mogu da uračunaju i navodni domaći mainstream rokeri. Što se svih ostalih tiče, onih što “rade iz ljubavi” – ko leti ispod radara beznadežno un-cool Tri boje zvuka i sličnih folirantskih, nepotističkih “promotera”, naći će se ubrzo bez kompasa u ukletom trouglu između lihvarštine malih izdavača, bezobrazluka razmaženih menadžera klubova (čast izuzecima) i kulturnih centara (za koje uvek postoji sledeći u redu “ko ‘oće ako ti nećeš”, po njihovom cenovniku), te naposletku inertne publike – koja više nema pažnju ni da pogleda .gif na Fejsbuku do kraja, a od muzike uglavnom očekuje ugođaj za unapred (i najčešće korporativnim marketingom) definisani životni stil, ne otvaranje novog horizonta ili neki zanos koji menja sve, što sasvim inhibiše ritualni, transformativni karakter muzike.

Na neki naopak način, ovo je funkcija progresa – već dobrih desetak godina široko dostupan softver, baze znanja i servisi na internetu koji pružaju priliku za direktno promovisanje svoje muzike utiču na porast produkcije, što između ostalog i znači da će svako kod želi da bude primećen morati da se debelo potrudi, organizuje, istraje i pre svega – da se suoči sa onim najcrnjim monstrumom na putu aspirirajućeg popularnog muzičara: neophodnošću autentičnosti.

Znam da ovo na prvi pogled ne deluje verovatno: naprotiv, deluje kao da baš oni koji u suštini sa manje ili više žara imitiraju ono na šta se privatno ili u široj grupi lože, prolaze super. Ali kad se malo bolje zagleda, jasno je da je to samo low level varijanta onog istog neupokojenog mentaliteta muzičke industrije.

Drugim rečima, koga je briga za njih? Svakoga dana nam desetine i stotine sugestija za stranice bendova, plaćenih adova i YouTube videa prolazi kroz vidno polje – koliko njih zaista pogledamo i prvi put? Kad ste poslednji put tako, a ne po preporuci iz pouzdanog izvora, otkrili bend koji ste od tog trenutka zavoleli?

Verovatno nisam jedini koji veruje da će streaming boom protekle decenije i globalna dostupnost nezavisne muzike iz svih zapećaka planete naposletku dovesti do okretanja lokalnom. Sad kad su se svi pošteno umorili od slušanja opskurnih izdanja sa drugog kraja sveta i shodne sektaške ložane u malim grupama na autore koje ne bi pomislili da odu da vide uživo da su im u komšiluku – i kad je svima muka od istih deset lajkova po društvenim mrežama kad podele neku njihovu stvar, a plejeri su pod obavezno dobili proširene library sekcije sa automatskim rejtingom za najslušanije, jer se preslušavaju diskografije, a ne albumi i nema više vremena da se stvari slušaju više puta ako se u tom 0-5 zvezdica univerzumu ne istaknu same od sebe, nekima od nas se nameće pitanje: šta je sledeće?

Potpisniku ovih redova, najviše smisla ima sledeći scenario: ljudi će se polako okrenuti lokalnim scenama (tamo gde one nisu već vitalne – jer da se ne lažemo, nije ceo svet Srbija, ima mesta gde ljudi još imaju dovoljno strasti da se samoorganizuju kako valja oko ovih stvari), postepeno se setiti da milion emotikona ispod svega čime smaramo sa YouTube-a dok nam dupe trne od sedenja pred kompjuterom ne može da prismrdi i najspornijem osećaju zajedništva u gužvi na svirkama autora koji verovatno dele iste probleme sa većinom u publici, slične strasti, isti kulturni kod, gradske priče, noćni prevoz i kolektivno pamćenje… tako se otvara mogućnost da kao publika iznova otkrijemo šta znači kad je muzika koju slušamo zaista relevantna za naš život.

Naravno, ovakav scenario zahteva prave bendove. MTV2 adolescentsko njakanje uz american clean gitare, bedhead frizure i prosečna starost članova ispod 25 neće automatski da završe pos’o. Kao ni bilo koje drugo lako rešenje.

Jedno od rešenja koja će upaliti, međutim, biće svakako transfiguracija lokalnih muzičkih (etno, folk, turbo-folk, ex-YU) i vanmuzičkih, pop-kulturnih datosti u prepoznatljiv sopstveni izraz. Rizična formula u podneblju kao što je Balkan, gde barokno načelo propovedi nikad nije kako valja nestalo iz umetnosti, a sa njim ni sklonost da se brzo zanemare lepota i izvedba zbog kurčenja idejom – ali kao i kod svake ovakve stvari, nekolicina koja uspe opravda sve koji to rade iz samih pogrešnih razloga.

Ovo na prvom mestu znači: bez ironije i lošeg humora.

Da bi magija radila, mora da se voli.

Neki prvi znaci svesti o ovome počeli su da se javljaju kod muzičara “novije generacije” pre nešto više od pola decenije, u radovima pojedinih sastava i samotnjaka – Lenhart Tapes, BICIKL, mangulicaFM, Gianni/Druid, da pomenem samo neke. Međusobno dosta različiti i na momente još isuviše dvosmisleni totalnom autsajderu, svi dele jedno: odbijanje da se stide svog podneblja, da se ponašaju kao da im nije važno ili da biraju samo “kul” i “urbane” elemente domaće društvene stvarnosti za svoju umetničku alhemiju – što je sve na neki način postalo prećutno ustanovljen “građanski” kodeks tokom i posle devedesetih, kao forma odbrambenog mehanizma duha stisnutog između neotesane nacije i kulturnog kolonijalizma na čijem smo usranom kraju kao i svaka druga omanula post-socijalistička državica. Kao neka prva generacija muzičara uglavnom stasalih u “demokratskoj”, tranzicijskoj Srbiji kojoj je ovakav autizam dojadio, ovi su autori incipirali razvoj o kome je ovde reč.

Nekoliko godina kasnije, imamo The Cyclist Conspiracy, Crno dete i Igralom – verovatno i druge koje ćemo tek slušati, ali zadržaću se na ova tri benda kao na umetnički najuspelijim primerima čiji rad poznajem. Dva od tri dele uticaje, veze čak i članove sa nekim od prethodno pomenutih projekata – ali su u artikulaciji i ostvarenosti odmakli dalje. Dakle, in no order of importance-

Crno dete je, za one koji ne znaju, bend (ispočetka one-man band) Damjana Brkića, multiinstrumentaliste koji radi pod nekoliko imena i koji je prethodno javnosti bio najpoznatiji kao jedan od osnivača Klopke za pionira, koja vremenom ne samo da je prerasla iz eksperimentalno orijentisanog industrial projekta u verovatno najbolji noise rock bend koji je Srbija imala krajem prve decenije novog milenijuma, već je na izvestan način prevazišla i okvire muzičke grupe po svom uticaju i područjima delovanja (preporučujem arhivirani http://www.pionirovglasnik.com/ za neku prvu ideju o tome šta su sve ovi ljudi radili i još rade, u saradnji sa drugim entuzijastima).

Ispočetka, Crno dete je, kao što se može čuti na prvencu Riffs (2012.), počivalo na Damjanovoj furioznoj gitari i nepogrešivom rock nervu koji su dominirali i poslednjim albumima Klopke, te minimalnom programiranju svega ostalog, koje na ovom prvom izdanju ostaje verno industrial rock i blues punk zvuku devedesetih – međutim, sam naziv projekta, koji istovremeno evocira i Milovana Glišića i bluz korene rokenrola, kao i tag ‘turbo folk’ na Bandcampu ukazuju na smer u kome će stvari otići na narednom izdanju.

Dve godine kasnije, dolazi Dževad (2014.) – koktel prepoznatljivih gitarskih režanja i lomatanja dostojnih Gang of Four iz najboljih dana, ali žičanih hookova koji mame sevdah i neposrednih, snažnih stihova koji udaraju skoro koliko i muzika (Živim te – udari me / osećam nešto – bolje mi je / Udari opet – čisto je sve / vidim kroz krv – nazire se / Udri još jednom – da pobedim te / kosti se lome – život je lep). Ovde je bend već dvojac i živi bubanj itekako doprinosi toj balkanizovanoj juke joint atmosferi.

Da se razumemo – rokenrol je uvek bio i ostaće dete bluza, muzika za igru posle rmbanja, za većinu.

Dakle, u nekom smislu, bio i ostao narodnjak.

Nema bežanja od ovoga. Na časovima muzičkog u osnovnoj su nam govorili kako je bluz muzika američkih crnaca koja opisuje njihovu patnju; niko se nikad nije pomučio da nam objasni kako se ona svira dok se jednim okom gledaju žene po kafani.

To je deo za inicirane.

I to je deo koji se po prvi put posle dužeg vremena u domaćem rokenrolu jasno oseća u svirci Crnog deteta – a i patnja je tu i to prepoznatljiva, ovdašnja, bez obzira koliko istovremeno bila i univerzalna. Dert sreće bluz i bratski se napijaju u potrazi za istinom iza reči, onom koja jedino oslobađa.

Ovaj duo je 2016. objavio novi album, Zlatne stvari, koji je skoro podjednak evolutivni skok – ovaj put kroz razvijanje kompleksne asocijativne mreže između upletenih etnomuzikoloških i čisto muzičarskih istraživanja, opet uz osetnu dozu karasevdaha, pravo u mekano producirani zanos koji je jednako bacanje u zagrljaj mukama i lepotama života – slatka, skoro sufi predaja sopstvenoj savladanosti životom i vrtoglavi ples do padanja s nogu. Čini se da je Damjanov angažman u The Cyclist Conspiracy u prethodnom periodu malo doprineo sve dubljem razvijanju ove specifično ne-zapadnjačke čarolije – mada bez sumnje važi i obrnuto.

Na istu ovu juke joint žilu se nadovezuje i niški Igralom. Ovaj power trio svoju autentičnost, osim iz svog muzičarskog umeća, crpe iz novijih slojeva popularne kulture – ehoi strip imažerije (“Lobanja pećina”) i jugoslovenskog novog talasa, pre svega Haustora i kasnijih projekata Darka Rundeka u vokalu i povremeno u lirici, i uopšte cele te ujdurme sa upornim reggae uticajem na domaće bendove poslednjih dvadeset godina, ovde su prisutni kao primamljiva isparenja poznatog i lokalnog iznad onoga što čini realnu osnovu njihovog zvuka – teška, masna, južnjačka (čitaj: New Orleans) fank močvara sa vitalnom prog-rock komponentom. Činjenica da je bendova koji se na tu na prvi pogled uvek istu lelekavu Darkwood Dub i KKN priču nadovezuju već ima previše ovde nije presudna – baš zbog one gorepomenute greške koju Igralom vešto zaobilazi: kod njih je izvedba jednako važna kao ideja.

Pored zavidnog nivoa talenta i muzičarskog umeća, album prvenac Pogrešna poznanstva (2016.) odlikuje besprekorna produkcija koja otkriva sve elemente njihovog zvuka savršeno jasno – od mulja tomova i plutajućih udara basa do gitare koja potpuno prirodno klizi iz krajnje sirove, rustične bluzerske energije u prog-rock sofisticiranost i nazad, odvajajući ih jasno od mase reciklatorskih bendova koji uvijaju samodovoljna i hermetična hašišarska lelekanja u dab i trip-hop za “urbanu” omladinu – čime pokazuju da bendova sa tim uticajima kod nas ima previše samo u relaciji sa činjenicom da ih je premalo stvarno dobrih. Uz neku dodatnu težinu u tekstovima i atmosferi (“Vražiji sin”), Igralom postavlja dobar temelj za svoj poseban kov južnjačkog vudua ovih krajeva.

The Cyclist Conspiracy, “the anti-world orchestra”, nudi i dimenziju više – ovaj mnogoljudni i stalno previrući kolektiv ne samo da okuplja ozbiljne muzičke snage (“poslednja poznata konfiguracija” uključuje i eminentnu Svetlanu Spajić, a redovno ili stalno su prisutni članovi “bratskog” eksperimentalnog kolektiva BICIKL, Crnog deteta, Lenhart Tapesa, opet da pomenem samo neke) već ima i verovatno najzanimljiviji koncept iza svoje muzike još od uspona Neue Slowenische Kunst (ili preciznije, muzičko-konceptualnog jezgra koje čini Laibach) i neoprostivo neprisutne u sećanju kod nas Makedonske strelbe (Mizar, Arhangel, Telonauka sovršena, Kismet, Anastasia i drugi) – Mashallah Plan. U izvesnom smislu, ovaj još neispisani ali već pušten u pogon aktuelnim i zadnjem Virility (2016.) “ideološki” korpus može da posluži kao manifest čitavog potencijalnog zaokreta ka lokalnom o kome je ovde reč.

Nadovezujući se na rad Udruženja za alhemijska istraživanja ‘Vasko Popa’, te pomalo i na izvesne kriptičke elemente u identitetu i radu litvansko-srpske avangardne world music zavere, BICIKLa, sastava sa kojim deli i neke članove – a i uverenja – ovaj antibelosvetski orkestar kao da ima misiju da re-otkrivanjem bogatstava sopstvenog (i bliskih mu) duhovnog etimona kroz fuziju sa popularnom muzikom isplete narativ o etnomuzikološkoj, kulturološkoj i na kraju krajeva – duhovnoj avanturi unutar njega, koja će rezultirati ponovnim otkrivanjem sebe i kod slušalaca. Još prvi EP A Night at cafe Constantinople (2015.) nagoveštava ovaj avanturistički duh – kolekcija obrađenih pesama majstora rebetiko muzike (čija istorija sama za sebe zaslužuje pisanje i pisanje) zaokružena malozijskim tradicionalom u gypsy punk duhu (“Byzantine punk” u ovom slučaju), sve upakovano u spoof živog albuma sa pisanim dokumentom koji prati njegov nastanak – i već je sasvim jasno da je posredi bend koji se obraća intelektu jednako kao i duši željnoj pesme i igre.

Činjenica od važnosti je ovde i ta da bend ujedinjuje kao osnivač Nikola Urošević, čiji je prethodni projekat, Kinovia, pokazivao jednaku želju da se reanimiranje tradicije pretpostavi silama onoga što je, recimo, Evola nazivao disolucijom a Hamvaš nemogućnošću realizovanja duha – pa je kroz apokaliptičnu folk potku prožetu industrial uticajima u ranoj fazi izbijala žudnja za dosezanjem Agape, želja da za uzletom u genonovsku istinsku ljudskost iskorakom iz slepila i kulturne amnezije, a instrumenti sa radošću pleli čist etno zanos. Nimalo onda ne čudi da Virility, kroz fuziju progresivnog i psihodeličnog roka, te filmske muzike, surfa i već pomenutih uticaja, gradi nešto sasvim autentično i svoje, na valjda najstariji i najpouzdaniji način istorija umetnosti poznaje – informisanim redefinisanjem tradicije kroz prizmu savremenog i ličnog, stvarajući i nastavljajući usput kulturu umesto praznog idolopoklonstva prema njoj, kome smo toliko skloni.