Posle dva meseca pauze predstavljamo vam drugi ovogodišnji sempler naših omiljenih traka iz ex-yu elektronskog undegrounda. Pokrivamo muziku koja je izašla u okviru LP i EP izdanja u prvoj polovini tekuće godine. Osvrnuli smo se na retro tendencije na sintisajzerskoj sceni, nedokučive elektronske pop eksperimente kao i plejadu ambijentalnih, elektroakustičkih i drone albuma.

Uvek smo otvoreni za nove saradnike/ saradnice, a možete nam poslati vaša izdanja na preslušavanje na mejl popscotchradio@gmail.com.

Sempler su sastavili Marko Milićević, Toni Milenkovski, Predrag Karanjac, Nikola Vitković i Marko Dabetić.

 

Share & Enjoy!

 

 

AMBIENT-ELECTRO-ACOUSTIC-SCAPES

 

Manja Ristić – Summer (The Nightfall, Naviar records)

Manja Ristić je, po svemu sudeći, snimila svoj magnum opus. Dok smo na prethodnim izdanjima recenziranim za Popscotch imali priliku da je čujemo kao talentovanu i versatilnu improv violinistkinju, na njenom novom solo albumu za londonsku etiketu Naviar records otkrivamo još jedan aspekt njene multidisciplinarne persone i vrlo zrelog bavljenja sound art-om. Inspirisana haiku poezijom, na albumu nam nudi svoju zvučnu interperatciju četiri haiku pesme četiri različitih autora, od kojih je svaka posvećena jednom od četiri godišnja doba.

Spring je neuobičajeno melanholična za standardne zvučne ilustracije ovog godišnjeg doba, sa upotrebom picikato tehnike koja evocira zvuk fingerpicking gitare natopljene reverbom koja se gubi u žamoru i graji terenskih snimaka bezbrižnog igranja dece i noćnih pesama zrikavaca. Summer možda i najbolje uspeva da uhvati esenciju japanskog zen momenta, sa violinom koja je preparirana da zvuči kao koto, uz mantru sugestivnog, liturgičnog ženskog vokala.  Winter koristi monolitnu drone pozadinu kao hrapav bas koji prijanja uz njene teške uzdahe nalik sound artistkinji Hildegard Westerkamp, a Autumn kombinuje zvuk tibetanskih činija koje su tretirane kao perkusivni instrument koji, u kombinaciji sa rominjanjem kiše i i ptičijeg cvrkuta stvara kompleksnu polifonijsku strukturu.

Nightfall je odličan elektroakustički album koji ispunjava međuprostor ambijentalne muzike i drona, sa estetikom koja podseća na izdanja sa australijske etikete Room40 i jedan je od definitivnih favorita iz tekuće godine.

Toni Milenkovski

 

wb41 – Smerzoh (Hubert LV)

Posle niza EP-a koji su nam razotkrili stvaralaštvo Attile Abrahama, jednog od trenutno najaktivnijih elektronskih producenata u zemlji, ovaj subotičanin je nedavno izbacio i kompilaciju svojih radova raspršenih na različite sfere elektronske muzike koja nedvosmisleno ukazuje na vrlo prepoznatljiv autorski pečat i odlično se drži kao atmosferska celina. Hubert LV je izdat u godini u kojoj je svetska elektronska zajednica naprosto poludela za muzikom berlinskog producenta Skee Mask-a, a koji je osvežio ambijentalne elektronske vode sa breakbeat eksperimentima, pa vredi podvući i paralelu sa Hubert LV. Takav zaokret u estetici je najočitljiviji na traci hdfae u kojoj se Attila čistokrvno osvrće na početke muzike koja je poznata pod odrednicom atmosferični drum&bass a koju smo svi manje više upoznali i zavoleli uz Goldie-jev hit Inner City Life, dok se na uvodnoj Kehnuwso stapa sa IDM-ovskim sintovima i senzacijama koje zakulisno prizivaju rani WARP-ov katalog.

Izvanredan melodijski talenat i pastoralne BOC harmonije prožete melanholijom i čudesnom nostalgijom krase epske trake poput Heights i FlippertRezultat je dosta uzbudljiviji od ambijentalne muzike na kakvu smo navikli na ovim prostorima, zahvljajujući i vrlo komplementarnom atmosferskom bitmejkingu koji nije flashy ili IDM-prekomplikovan, te se na savršen način naslanja na ove ideje. Poslednja trećina albuma je možda najizazovnija, sa nešto mračnijim i eksperimentalnijim temama kakve dominiraju u triu Draeil čiji je član ; njihov bitmejkerski klimaks nas dočekuje u muzici za zlokobni distopijski SF, pravo iz Betmenove tehnološki preopremljene jazbine na traci Balssami, dok je Xanismaj vrlo uspešan eksperiment sa (vokalnim) semplovima, istripovanim hopovima i ehoima Berlin school sintova.

Hubert LV je vrlo eklektična ali i fokusirana i zaokružena celina koja se sluša od početka do kraja sa istim nivoom pozornosti i razjapljene vilice. Ko zna gde će se sledeće denuti ove avanture iz zadimljene dnevne sobe autora…

Viši astrali, dapače!

Marko Milićević 

 

Amplidyne Effect – Elements of Texture (Gloria on Canvas)

Nakon vrlo plodne 2017. godine za sastav Post Global Trio, svaki od članova ove centralne postaje ambijentalnih sazvučja na području Balkana nastavio je sa svojim zvučnim avanturama u okviru solo projekata. Amplidyne Effect je  osnovan još 2009. godine od strane Martina Georgievskog, te je posle niza saradnji, kao i pod pseudonimom Meissa Ionis i u okviru Oldcast serija pokazao veliki dijapazon inspiracije i eklekticizma, a na svom poslednjem izdanju isporučio svoje najzrelije i najzaokruženije izdanje do sada.

Pored ambijentalne i drone naravi kompozicija ovih četrdesetak minuta novog materijala donosi i zaokret ka sporoj eleganciji neoklasicizma. Gloria on Canvas je autorovo igranje sa razvučenim dronovima preko kojih se prelivaju organske teksture, blaženo intonirani sintovi stapaju sa svetlucavim tonovima njuejdžastog klavira i umilnim gitarskim prebiranjima u maniru koji na traci Fractal Inconsistency priziva okrepljujući zvuk 12k i ambijentalne simfonije Briana Enoa. Konačni oblik je vrlo topao i kosmički ekspanzivan te ovo putovanje može biti kroz mikrokosmos(e) koliko i makrokosmos. Stars of the Lid su napravili imaginarnu muziku za nastavak Twin Peaksa a Martin album za noćni mungejzing kroz njegove neviđene i više White Lodge astrale.

Predrag Karanjac

 

WDWRM – Outer Reef (Sea/ Shores)

Prvi put kada sam čuo Sea/Shores pomislio sam kako bi album bio savršen soundtrack za film At Sea eksperimentalnog američkog filmadžije Petera Huttona. U ovom filmu poprilično se iščitava ista vrsta “metafikcijske priče o gubitku, kajanju, sećanju” kojima WDWRM karakteriše svoju muziku, kao i uloga nevidljivog naratora (crva, otud woodworm u akronimskom nazivu)  koji poslednji put plovi teretnim brodom Toledo Spirit i iskrcava se zajedno sa njim na obalu Bangladeša – mesto njegovog pada i mračnog hada.

Vlad Smolyakov je ruski elektronski producent stacioniran u Novom Sadu, u poslednje vreme sa sve češćim nastupima i u prestonici a ovo je njegovo prvo dugometražno izdanje koje će svakako obradovati ljubitelje  atmosferičnog elektronskog zvuka. Naslovna traka me iz nekog razloga najviše podseća na kralja weeping stringova, hriščanskog patosa i melanholičnih simfonija, Murcofa, a njen nastavak sledi na Abysaal Plain, nalik outro remiksu, sa dodatkom još atmosferičnih sintova na vrhu torte. Outer Reef je možda i najprodorniji trenutak na albumu, sa akvatičnim dronovima i dramatičnom ritmikom, prožetom Steve Hauschildt-astim Berlin school motivima. Isti se na High Tides sreću sa elektronizovanim post-rockerskim krešendima, a Shore polovina albuma nastavlja u nešto više EBM/ darkwave stilu što je možda pomalo regresivno i anti-klimatično posle odlične prve polovice sa kojom je maltene već sve rečeno. Bilo kako bilo, odličan prvenac!

Marko Milićević

 

 

AVANT POP 

 

Japanski Premijeri – I Dare Jets (Rdeče Pike)

Kada imate bend sa blesavim nazivom kao što su Japanski premijeri znate da ste uvek in for helluva ride. Njihov šesti po redu LP je dupli i na njemu je sakupljeno oko sat i po muzike koja je definitivni magnum opus njihove milozvučne muzičke šizofrenije koja izmiče svakim definicijama, na šta smo doduše od njih uvek i navikli, sa vrlo briljantnim novinama, u vidu retroidnih dramendbejsičnih ritmova. Premijeri su poput najluđih kreacija iz laboratorije snova People Like Us, ultimativni sempla-psihodelični pop koji skoro u svakoj novoj pesmi stvara neku novu zvučnu mutaciju, a da se pritom ne davi u moru prenapuhanih i dekorativnih sastojaka.

Sunbeam Alpine otvara album u preludom spoju Dina Santaleze, mid-ere Discipline Kičme i breakcore krljanja Squarepushera, nad kojima povremeno nešto ambijentalno ispropoveda The Monk by the Sea. I dare Jets nas opkoljava sa M. Mateljanovim BBC radiofoničnim/ Ghost Box  sintovima i psihodeličnim inkantancijama pevačice Petre Gržetić, nalik progičnijoj verziji poznih Broadcast ili Beautify Junkyards. UFO Hoaxer je briljantna rekonstrukcija zvuka džangla kroz exoticu i kantrozne ehoe famozne saradnje People Like Us i Matmos sa epilogom u nekakvom mediteranskom lounge baru u kome gazduje Les Baxter. Neve Nevica je spoj ultra zarazne multitrekovane vokalne mantre i elektronskih ritmova u Orbital-ovskom rejv ruhu plus progerica ; zamislimo da je Meredith Monk konačno svukla Arvo Part-ovsku crninu i banja se na nekoj rajskoj plaži slušajući ovo. Schirmaherova oaza je apsolutna eksplozija simfonijske space age pop filmske muzike, sumanutog džangla i ekscentričnih semplova, a tu je negde i malo balearskija Schlosserova livada (ako dobro pratite putokaz nedaleko odatle skrenućete  i ka Schroedingerovoj mački). Savršen letnji album, ako planirate da na letovanje pored vaših omiljenih “japanki”, sandala i kreme za sunčanje ponesete i malo prelistate Deridu, za svaki slučaj.

Magnofonija fjužn-skizofonija, najjača do sada!

Marko Milićević

 

Azza – Nevreme II (Polunevreme)

Iza projekta Azza krije se mladi beograđanin Aleksandar Petković koji svoj projekat karakteriše kao lo-fi, ali i pored činjenice na uslove snimanja sama žanrovska karakterizacija bi morala biti šira jer je album Polunevreme u svom izrazu veoma svestran, a ono što nam nudi je pre svega zanimljiva muzika koja pretenduje da izađe iz kruga poznanika i dobije sopstvene poklonike.

Dobar deo albuma naginje na semplerski pop koji su u ovom milenijumu najšarmantnije-ubedljivije realizovali The Avalanches na “The Frontier Psychiatrist”, sa spoken word lajtmotivima (Aca ih je uglavnom koristio iz Nindža kornjača) ali i jasnim ritmičkim delom u vidu oštrih perkusija i hipnotičkih bas linija. Par pesama bi savršilo popunile soundtrack za “letnji hit sa akustičnom gitarom”, sa izrazitim tendencijama psihodeličnog roka, od kojih se najviše ističe melanholična “Nevreme II” koja je na tragu danas sve popularnijeg zvuka osamdesetih, a koja je dobila i svoj animirani video spot. Album Polunevreme kao debi album mladog muzičara pokazuje njegovu svestranost i potencijale toliko da moje uši čuju ehoe Arthura Russella koliko i U škripcu, pa verujem da skoro svako može pronaći ponešto za sebe na njemu. Evidentan je i prostor u kojem bi se na sledećim izdanjima priča mogla razvijati u eksperimentalnijem pravcu pa držimo palčeve da će projekat Azza naći put do publike i radujemo se njegovim budućim radovima.

Predrag Karanjac

 

 

S Y N T H O P I A  / MINIMAL SYNTH & SYNTHGAZE & SYNTHPOP/

 

 

Iv/An – Repetitive Phase (Comforts of the Future, Tonn Recordings)

Kad sam sredinom protekle decenije dobio od prijatelja fino izdanjce meni prethodno nepoznatog projekta Narrow – disk danas u rasejanju negde unutar beskrajnoga čvora mog čergarenja po zemlji, nije bilo verovatno ni samom Ivanu Antunoviću moguće da predvidi u kom će smeru otići njegovo stvaralaštvo. Za one koji ne znaju, pomenuti je gospodin – kao što će i prebiranje po najobičnijoj Google pretrazi pokazati za relativno kratko vreme, iako to nije i moj izvor ovaj put – jedan od onih istrajnih, pravih autora, koji ne samo što stvaraju iz gole potrebe da to čine i bez prilagođavanja trendovima, već i na svoj način čuvaju određeno muzičko nasleđe, te mu donekle i uspevaju da udahnu novi život. U njegovom slučaju, to nasleđe nesumnjivo je synth zvuk osamdesetih pre svega – sam na jednom mestu iznosi da je sve počelo od beskrajno slušanih kaseta sa kojih su svirali Kraftwerk i Eurythmics.

No, da bi se kroz rad sopstvenog labela 0.5 (o polisemičnosti monikera pod kojima radi i objavljuje takođe je pisao u najmanje jednom tekstu koji je javno dostupan na Stražarnom Lopovu, topla preporuka) vratio tim ranim uticajima (kojima je, čini mi se, bezbedno dodati i Ultravox, Human League, etc – a direktnim omažima u vidu prepevanih covera i Bill Nelson, te Robert Gorl i Annie Lenox) pod lepo svedenom, ekonomičnom stilizacijom svog pravog imena Iv/An, morali su da dođu i prođu Umrijeti za strojem i ½ odnosno I/II, koji svoju klicu imaju u drugoj, manje zauzdanoj sorti heroja iz doba traka i micro synth revolucije – Throbbing Gristle, Psychic TV i druga, potpisniku ovih redova veoma draga imena. Aktuelna traka sa semplera, Repetitive Phase sa novog albuma Comforts of the Future, kao da pogađa na pravi način suštinu svih manjkavosti današnje retro 80s manije – sve gde je post-Drive OST, a pre i post-pola novog Tvin Piksa saharinski synth wave poslednjih godina tanak, ovde pulsira mesom sa pedigreom slušačkog iskustva pravih osamdesetih. Da ne znam šta je, možda bih i pomislio da je neki opskurni singl iz doba kad su Ultravox bili bogovi. Čak mi ni stara bitanga i kradljivac sitnog posuđa Sean McBride ne pada na pamet pre njih ovde. Poslušajte!

Marko Dabetić

 

TTI-21 – Znam da ne bih (Uništenje)

Otkako su Joy Division u Atmosphere patentirali formulu ‘svečane depresije’, bendovi su je reprodukovali sa smanjenim troškovima – umesto emocijom, nastojali su da nas ganu nežnošću, i niko više nije morao da digne ruku na sebe. Retki su izuzeci među tim iskamčivačima-empatije-putem-isključivo-belih-dirki koji su, kao The Cure u Plainsong, uspeli da prenesu nešto više od infantilne nežnosti.

U te retke izuzetke bi se mogao svrstati mladi zagrebački synthgaze projekat TTI-21. Svesno odlučivši da se zazida u estetski okvir ovog stila, TTI-21 na albumu prvencu Uništenje briljantno razvija ‘svečanu nežnost’ u muzički bogat i emotivno ubedljiv izraz. Klasičnu ‘jeftinoću’, koja je neizbežan sastojak svake grandiozne muzike koja pretenduje na status alternative, ovde zamenjuje ozbiljniji asketski princip: osim pomenute samoizolacije u ionako jednostavan stil, muzičar bira skromne, ravne zvukove bez širokih chorusa. No, tu skučenost prestaje i jednostavnost počinje da se razliva u usporenu eksploziju blistave produkcije, harmonija i sintisajzera, sa mestimičnom laganom kišicom gitara kakve su krasile Sylvianov Gone to Earth [na primer u Izvan Sezone]. A glas, koji kao da dopire iz hladnjaka, ugodno doprinosi artificijelnosti cele stvari, podsećajući nas da sa one strane trostruke duge sedi samo jedan asketa. Ukratko, olakšanje je i uživanje otkriti ovako nežnu muziku koja pritom ne vređa vašu emocionalnu zrelost.

Nikola Vitković

 

 

Kali Jugend – Keep Things Clear (Crippling Narcicism and Absolute Self-Doubt, Detriti Records)

Znate onaj instant užitak koji dobijemo kad gledamo neki apokaliptični SF iz 80ih – već prva scena nas bez okolišanja ubacuje u setting koji je opipljiv i opasan. Gledano sa ove strane milenijumskog praga / baga, zadovoljstvo je još veće kad se pomeša sa tugom što smo apokalipsu ostavili za sobom. Ili bar onu mentalnu barijeru do koje nas je bilo briga.

Isti užitak pruža prvi album hrvatskog benda Kali Jugend; Već sa prvim sekvencama gubimo svaku sumnju gde nas je kaseta teleportovala – u predapokaliptičnu viziju distopije. Vremenske koordinate su još jasnije kada pod obećavajućim naslovom New Body Beat čujemo mešavinu starog zvuka: klasični EBM, tipično jugoslovenske fanki gitare i možda čak rock, ako postoji robocop rock. Ni Max Headroom ne može biti daleko. Svuda je znoj: u bombastičnoj muzici, kronenbergovskom tekstu, dahtavim glasovima koji zazvuče povremeno kao Peter Hope ali češće kao Tom Jones. I bilo je vreme da neko vrati ebm u službu strasti i erotizma.

Ugođaj klasične distopije na razini pendreka i rolšua na trenutak je prekinut virtuelnim glitchem – nije li Kali Jugend zapravo stari yugo ebm  bend? Nisu li delili opremu sa Borghesiom, a Cassandra Complex im krala semplove? Još jedan podsetnik da ipak živimo u simulaciji. Glupu šalu na stranu, ono po čemu se Kali Jugend izdvaja od sijaseta retro ebm sastava moglo bi se sumirati stihom od Agent Side Grinder: “Flesh & soul, bring it back!”

Nikola Vitković

 

Zastranienie – Platonic Pleroma (From Here and Beyond)

Jeste li znali da su The Residents krenuli da se autuju sa identitetom iza maski, jedan po jedan? Prvo saradnica, Molly Harvey, onda Hardy Fox, Homer Flynn se još pravi lud / drži karaktera… Na nikad prežaljenom blogu Weescoosa, bila su dva mala plavičasta linka ka YouTube snimcima pre nekoliko godina godina: jedan je glasio ‘do you know?’, drugi ‘do you care?’ – oba su imala grozno blurovane snimke Očiju bez maski. Zašto pišem o ovome? Pa, jednostavno je – I did not care. Ne zaista. Ko su The Residents, kako danas izgleda Tomas Pinčon, da li je Nauk zaista sponzorisala neka kancelarija za kulturu iz Sivca – koga briga?

Ko su i da li su Boško i Ida, Potemkinova sela od ego-struktura iza Zastranenia, možda jedinog regionalnog projekta koji je svoju samozatajnost održao – dobro ne baš sasvim, najtvrdoglaviji imaju ideju ko je iza Zastranenia. Ja znam ko je Zastranenie. I šta sad? Ništa. Poenta demaskiranja ovde nikad nije išla iza najboljeg odgovora ikad na pitanje ‘jesi li ti Zastranenie?’ – ‘Nisam. A jesi li TI?’ (Nikola Vitković, nekom prilikom). Rolana Barta i Smrt autora i da ne mešamo. U svakom slučaju, nova traka divno vickastog gnostičkog naziva Platonic Pleroma sa martovskog izdanja From Here and Beyond ne zaostaje u poigravanjima ni kad je forma u pitanju – prvi tonovi bi mogli da navedu na pomisao da su se pod štepovima Zastranenia ovaj put sa kišobranom slučajno susreo cover This Corrosion The Sisters of Mercy, no nikako i ništa od toga – pesma nastavlja sa najčistijim Kraftwerk feelingom koji evocira jednako Spacelab i Trans Europa Express. Gej sloveni? Praistorija. DAF? Ne ovaj put. Zastranenie nema nameru da se ponavlja i prežvakava samo sebe, te tako topla preporuka da preslušate ovo kratko i slatko izdanjce.

Marko Dabetić