Kaitlyn Aurelia Smith – Ears (Western Vinyl, 2016)

Veoma sam uzbuđen zbog novog izdanja kompozitorke iz Los Anđelesa, Kejtlin Aurelije Smit i načuljio sam sva svoja uva na Ears.

U mojoj knjižici, jedan od kopernikanskih obrta u istoriji novije elektronske muzike je bilo radosno spajanje organskih i folklornih zvukova u neki novi novomilenijumski amalgam, sa boljim sastojcima tehno pozitivizma brzo proširujuće i otkrivajuće muzike i ezoteričnog zamaha novih digitalnih plemena koja su izrodila neslućene mogućnosti (houm)studio šamana i šamanki. 

Sa velikim interesovanjem za nasleđe elektronske muzike, Kejtlin je jedna od takvih saplemenica i umesto da savremenu muziku preživa na iscrpljujućem Velikom Postu ne drži se konzervativno jednog idioma i slobodno istražuje najbolje iz prošlosti a donosi nam ponešto i iz budućnosti muzike.

Tradicija diskonektovanih “organa bez tela”, blipova i blupova, gličeva, krčanja i dronova, u slučaju njenog zvučnog skulptorstva, nije u ratu sa melodijama i harmonijama kako bi se drznula da konstruiše neki uzbudljiviji (ne isključivo) audio svet. Kejtlin prevazilazi bipolarni front tradicije i avangarde, tako da elektronska muzika može da zvuči i tonalno i eksperimentalno, i futurističko i iskonski, ali pre svega toplo i optimistički.

Da bi shvatili izvor nastajanja folktroničnih zvučnih pejzaža na Ears, moramo se osvrnuti na njihovu psihosocijalnu evoluciju. Celo odrastanje Kejtlin Smit je bilo obeleženo mirnoćom i tihom magijom ostrva Orcas u Vašingtonu. Ova harmoničnost se lako prevela u vedrim tonovima ovog albuma koji kao da su stvoreni za neku utopiju iz možda ne toliko daleke budućnosti i bez ikakvog pardona se oslanja na vodolijanske uticaje ali i na rad sint pionirki poput Suzan Ćani i Lori Špigel i minimalističkih kompozitora , pre svega Terija Rajlija

 

Kako to obično biva u utopističkim bajkama ostrvska komuna je odgovorna za najbitniji element Kejltinine nove muzike, modularni sintisajzer Buchla 100. Ova ostrvska kolonija okuplja mnogo umetnika sa njihovim porodicama u samoizgnanstvu, na mestu gde sve rajske (endemske) ptice odu (pre nego što) i umru, sa obrazovanjem koje nalikuje homeschoolingu i koje podrazumeva sistem mentorstva. Među njima je i dobri pustoostrvski komšija koji je pozajmio Kejtlin ovaj skupoceni i neobični istrument na jednogodišnju ekspanziju i transformaciju njene muzičke svesti .

U svemirskom brodu Buchla 100 Kejtlin tako svakog dana konstruiše novi patch na ovoj teško naštimujućoj napasti, u 12 modula bez sekvencera, sa dva oscilatora koji joj pulsiraju na uvce, kako ona to tvrdi, u bogatom minimalizmu dve note. 

Spoijivši se sa Buchlom, Kejtlin od indie folk pregateljke predvidljive gitare pronalazi svoj pravi glas i postaje nova elektronska diva za generaciju u kojoj dominiraju hibridni i samouki pop eksperimentalisti poput Animal Collective, koji na sličan način spajaju bogato folk i pop nasleđe i elektronske čudotvorije iz naše tehnološki naprednije ere.

Ona tako (lako) postaje portal za najbolje od generacije 70ih  i analognih sintisajzera (Kejtlin tvrdi da želi što manje vremena da provede ispred kompjutera) i 2000ih (zvučnih dizajnera koji na ProToolsu i Ableton Liveu sempluju organske zvukove, koristeći granularnu sintezu),

Komponujući uz upliv vizuelnih okruženja i inspiraciju iz prirode, njena pomahnitala arpeđa su puna živosti i klijanja – ilustrovaćemo to kosmičkim bubrenjem misterioznih biljaka sa drugih planeta, a glas moduliran tako da podseća na dobroćudnog ženskog kiborga, koji u ovom SF romanu dolazi vremenskom mašinom iz budućnosti da nam predoči neke tehnohumanističke mudrosti kojih naša civilizacija još nije svesna.

Pesme se nižu u simfonijskom art pop razbrojsu, te imamo utisak da je Džulija Holter u svom romantizovanom 4AD dvoru (samopomirljivo) pronašla ljubav svog života, kompjuter iz njenih snova, i sa delovima koji su komponovani za duvački kvintet, što nam priziva etno elektronska putešestvija Džona Hesela i njegova otkrića sa “četvrtog sveta”.

Ova nova generacija uspeva u nameri da želju za velikom tehnološkom ambicijom i inovacijom svojstvenoj eksperimentalnoj elektronskoj muzici, neobičnim i pomalo fetišiziranim zvukovima koji ponekad ne završe i u intrigantnim zvučnim putovanjima malo ohladi i pronađe radost tehnoutopije, u kriznom i žarišnom svetu koji se i dalje bori sa svojim večitim narativima.

Ova muzika je kao jedan od podsetnika da dolazi i neko novo doba i da smo mnogo dugo veličali distopijsku i neurotičnu umetnost i avangardne pokrete između dva velika svetska rata, (taf)gajizme i ostale iscrpljene ideje u literaturi i filozofiji (egzistencijalizmi, apsurdizmi i ostali kriptoizmi) koji su se uvukli i u sferu muzike.

Umesto da ih i dalje surovo eksploatišemo, prigrlimo jednu od jednostavnijih istina:

Muzika je isceljujuća snaga univerzuma.

I roboti to izgleda znaju.